Sreli smo se u prostranstvu svitanja, činilo se da je od svake noći bivao crnji. U očima je nosio toplinu kao da se tek izašlo Sunce preselilo u njih. Pleo je korpe čudesnih oblika. Životom nasmejan, od pruća je stvarao neviđeno. Prepoznat od Boga, otkrivao je nove forme, tražio sebe pronalazeći lepotu. Kako se ne diviti veličini koja je sva stala u skromnost. Video sam, do tada najlepši trud, pridodao sam ga riznici sećanja. Kada bismo se ugledali ponovo, bilo gde, u snovima, zamolio bih ga da mi isplete Mesec, znam da bi umeo. Ničega se nije bojao obdareni putnik, samo jednog, da tužnog sata ne ostane bez vrbinog pruća, život bi mu ostao za smisao bleđi. Kao kad bi laste bez neba letele ili sirotani ostali bez radosne nade. Otišao sam, ostao je na Savskoj obali, ostao da zadivi nekog srećnijeg, možda će mu prodati svoju umetninu, kupio sam od njega slikovit susret, platio sam ga tajnom, ovom pričom. Na rastanku, rekoh mu doviđenja prijatelju, on meni LAČO, DOVIĐENjA.
Na ciganskom jeziku lačo je drug. Volim taj narod bez krova nad glavom.
