Autor: Zoran R. Tomić
Brzim i neumitnim nizanjem godina, praznina se uvećava, ona iza nas. Vreme proteklo. Čak i kada je pretežno ispunjeno slikama blagostanja, radosnim sećanjima, minulom doživljenom srećom. U poznom dobu, pa i ranije, prostor ispred svakoga, perspektiva se nužno sužava. Da li je smisao baš u tom kretanju? Fizičkom, mentalnom, kalendarskom. A da li je istina dokučiva tokom tog ljudskog hoda ka neizbežnom kraju? I (ka)da jeste, da li je u svojoj mestimičnoj ogoljenosti, surovosti – podnošljiva? Otrežnjujuća? I zašto u onim takozvanim malim, nekrucijalnim pitanjima mnogi uporno teže istini? Ili takozvanoj istini. Jer, kad je, ako je uopšte otkrijemo, a do nje redovno tegobno dopiremo – pa čak i ako u nju i nismo na koncu sasvim uvereni – šta nam ona donosi, pruža? Smirenje, prosvetljenje, možda (i) utehu? Ili, često, štošta suprotno od narečenog? Dakako, ne preporučujem život(arenje), puko trajanje u laži, vegetiranje u zabludi, u neprosvećenosti. Nipošto. U prvom redu, zagovaram smisao koji je ničeovski vredniji, viši i kompleksniji od istine. Uprkos njegovom, Ničeovom, kotraverznom poimanju i kritici tradicionalnog pojma morala. Uprkos njegovoj teoriji o “večnom vraćanju istog”. Uprkos njegovom negiranju Boga.
Ipak, držeći se na početku citiranog gledišta pomenutog filozofa, stavljam u prvi plan duhovnost i Gombrovičev stvaralački individualizam. Slobodu. A ona je izvorno ponajviše u autentičnoj umetnosti koja se graniči sa snovima, maštom, “paralelnim kosmosom” koji mi sâmi u sebi i oko nas pronalazimo, izgrađujemo, oblikujemo. Dajem joj najviši rang zbog umetnikove i umetničke slojevitosti, suptilnosti, uzvišenosti, posvećenosti, opstajanja uprkos svemu ostalom ružnom: smrti, ratovima, nasilju, porodičnim tragedijama, masovnim zarazama, različitim nesrećama, elementarnim katastrofama, mnogolikoj bedi – umnoj, čulnoj, materijalnoj, kao i sitnosopostveničkom politikanstvu, narasloj gramzivosti, nekulturi, primitivizmu, ubrzanom besplodnom ritmu sirove svakodnevice…Zbog univerzalnosti, integralnosti i bezvremenosti umetnosti. U koju je neizostavno utkana postojana strasna ljubav, personalizovana ili/i opredmećena. Nasuprot prolaznosti svačijeg pojedinačnog bivstvovanja, većinski efemernog. Radi oplemenjivanja celine života trajnim postulatima lepote, sklada i humanosti.
I stoga, na pragu svakog proleća, na domaku još jednog buđenja prirode, valja iznova pokušati da se (pro)zbori koja reč o naznakama suštine, o smislu, o bogatstvu značenja i dubini mnogolikih veza ljudi i pojava. O eventualnom, pa i zamagljenom “prozorčetu” otkrovenja. Na prvom mestu, iz ugla umetničke istine, samo odabranima dostupne. Ujedno, da se ne odreknemo filozofskog promišljanja, kao i introspektivnog istraživanja, makar relativnog samospoznavanja. S ciljem povratka neizvitoperenom sebi, kretanjem i “uzvodno” i “vertikalno” u oba smera. Pa da se tek onda latimo traganja za “spoljnom” prâvom zbiljom, činjenicama, zaključcima, zakonima života; putevima logike koji nam ne retko izmiču. Ako ih ima, ako su saznatljivi. Čak i kada nas vode stazom pesimizma, ništavila, smrti.
” Istraživati ponor između strahote realnosti onoga sto se dešava, u trenutku dok se događa, i čudnovate irealnosti koju to što se dogodilo poprimi godinama kasnije….Upravo to odsustvo smisla onoga sto živimo u trenutku dok ga zivimo i umnožava mogućnost pisanja. (Ani Erno, “Sećanje na devojku”)
