Recimo ploča Klub usamljenih srdaca narednika Pejpera, izlizana…radio marke Kosmaj, ispravan. Međed od pliša bez desnog oka, stara vežbanka, boca mastila “Pelikan” Zagreb, jedna dunja, plesnjiva, šta znam.
Zatim vampirski zubi, bedz Kalimero – nepravda pa to ti je, držalja za pero koje se umače u tuš, pernica drvena što se otvara i zatvara na kliz, koja se veštim usnama i rukama pretvara u duvački instrument, stari brojevi Politikinog zabavnika po ceni od 1,5 i 2 dinara ( nađ de sad nešto po toj ceni!?), stripovi Dikan, Crna Brada, Umpah – Pah i Nikad robom…ramovi i testerice za rezanje šperploče na časovima opštetehničkog, sanke od zavarenih čeličnih cevi sa prikucanim parmacima odozgo ( uh, lećele su ko tri vraga ), kožna đačka torba na leđa sa naslikanim Rajom, Vlajom i Gajom. I još jedna, ultramarin boje sa Ivom Lolom….
Album sa sličicama Super ZOO i Minhen 74 i majica sa maskotom tog svetskog prvenstva – žirafom što šutira fudbal, autogrami Dzaje, Dula Savića i Pižona što su se te zime pripremali na Zlataru, nekoliko izubijanih staklenaca ( glanc novi klikeri nisu interesantni ) i par mermeraca, šangajke, poderane te YASSA šuškavi gornjak…
Bicikl “Univerzal” sa pomoćnim točkićima kao prelazna faza ka Poniju, lopta specijalka, bušna, okrpljena, britvice i tomahavci…Pištolji kapislari i jedan Engejac.
Dnevnici što ih svake godine započinješ i odustaneš dva – tri dana nakon toga. A mislio si da će jednog dana baš oni biti jako, jako važni…
I bili bi da si ih samo pisao svakodnevno, da si uspeo da ih sačuvaš, dziberu ukišeljeni, papče kuvani neodrti! Više nego što i sanjaš. Bili bi važni barem tebi.
Da si makar sačuvao one automobilčiće, one replike trkačkih bolida, bolidu jedan havarisani!
Špajz, šupa, ili garaža kad – tad dođu na red za raščišćavanje. I prvo se baci, ili iscepa u potpalu kredenac, majka i car ormara, regala i šifonjera! Spomenik kojem treba podići spomenik!
I obično se zadrže neke tobož praktične skalamerije, tegle, četke, metle, kartonske kutije, šatro zatrebaće, ovo, ono…
Što reče jedan Kovačevićev lik: Sve mi to treba a ne znam šta će mi.
A baciš one stvari koje…Čuj, stvari! Odavno to više nisu stvari! To su prnjice tvoje duše. To je bre sve Pinokio do Pinokija, sve je to postalo Biće, oživeo si ti to hiljadu hiljada puta, samo to ne znaš! Da znaš ne bi nikad to pobacao. Sad samo maštaš, u snu buncaš i šapućeš sa prnjicama što se odjednom pokrenu, zatalasaju i počnu vijati nad jastukom. A zatim sutradan trućaš i patetišeš na javi sa dokonim ispisnicima o tome kako je nekad sve bilo bolje, kako ovi danas pojma nemaju, kako su šangajke bile zakon za današnje starke… Pa što ih onda baci kad su bile tako dobre?
A značilo bi ti da sve to obgrliš pogledom, pomiluješ, opipaš, omirišeš. Nekad se čak i u prašini lakše diše. Patina je lekovita, nisi to znao?
Tako bi se brže i lakše prepoznao nego da listaš sve foto albume što ih imaš. Zagledao bi se u sebe, čoveče mahniti i shvatio da si nečiji, da nekom pripadaš! Video bi da još uvek na nešto ličiš, strendzeru! I da si još ponekom potreban.
Makar to bile samo te prnjice…
