TESTIJA

-Ustaj  sine!- mama zove; rano, u sami cik zore. Još će se dugo sunce viti iza brda  prije nego što promoli svoje nasmijano lice.

-Ustaj, danas imamo mobu. -Moraš da pomogneš. -Koliko možeš. -Danas će žega- dodade . -Ako ništa drugo, nosi vodu -završi mama buđenje i ode. 

Rekoh  sebi: -Šta ću?- nemam kud.

Skočih na noge i nađoh se na Milju sa testijom. Moba je i svi su tu.  Čuje se žagor kosača. Viju kosama i ljutito  bruse po oštrici kao da će se sve iskasapiti. Svi kao gledaju u stranu. Znaju napamet gde je kosa. Osvrću se oko sebe. Zadirkuju. Ispred, naniže u dolini,  otegla se Požega, pospana kao kakva nevesta, što   se budi iz neprospavane noći. Oko mene mirisna polja pokošene trave i rose što kvasi vrh obuće. 

Padaju otkosi na jednu stranu, slažu se kao rukovežđe. Vijugaju, kao vragolani; nikako da uhvatim pravac. Sve se spotičem o njih, a testija teška, ne smije se slomit’. To nikako. Ja već među kosačima.  Poneko protne nekakvu mrmljivu pesmu. Drugi ga ćutka, -Veli rano je. Onda se razlije  povik iz druge livade

–Hejjjj kakav je kosbaša jutros? -Kako se drži?  Otud, plasteći naviljke, komšija  neprestano zadirkuje kosače. Krenu kikot i  dobacivanje.

-Kosbaša sila boža- pada trava prije nego što zamahne.

–On i ne brusi, samo kosi….dodade drugi.

Ne vidim jasno ko govori.Onda odjednom sve utihne. Svi se uozbilje. Ja tumaram sa testijom, punom do nosca, hladne vode sa Milja u rukama. a niko da me primeti.

 Plaknem čašu vodom pa krenem niz otkos. Frška na sve strane, hoću da izginem. Poneki se kosači prave da me i dalje ne  vide i ne  čuju.

-Jesi li žedan? Hoćeš li vodu?- pitam,  pa opet plaknem čašu.

Kosbaša spusti kosu; svi se odjednom zaustaviše. Brišu čela i pružaju ruke. Sad sam važan. Sipam vodu. Plačem čašu. Poskakujem, zemju ne dodirujem.

-Vrijedno ovo dijete- povikaše uglas.

Ja poleteo.

A otkosi,  kao duga zima. Idem nazad, prosipam vodu iz testije usput između otkosa, da je ispraznim, ne bi li lakše izašao uz dolinu; pa uzbrdo Sokakom stižem nekako na  Milj. Sunce polako izranja. Čarli me prati. Počinje jutarnja graja.

Razmišljam-Nije lako biti vodonoša, na livadi toliko kosača, a ja jedan.

-Ko je onda glavni?

-Šta znači ono? – zna se ko kosi, ko vodu nosi!

-Oni ne mogu bez mene, a ja mogu bez njih; znači ja sam glavni !-…

Opet razmišljam, da se onda pravim važan, da malo zakasnim ali ne smijem. Biće gorkih riječi. Psovaće me. Mogu dobiti i oplavinu.

-Znači, ipak nisam glavni. Pričam sa Čarlijem, žalim mu se. On mlatara repom kao da me razumije.

Punim ponovo testiju. Ovaj put do pola; nema potrebe više, teška mi. Krenem  istim putem nazad. Mama stigla sa doručkom prije mene, preko njive i livade, bilo joj kraće i lakše nizbrdo. Donijela svašta. Ne pada me da jedem; tu su kosači, oni su glavni. Pucaju kašike. Svi se nekako iskosili. Niko ne sedi uspravljen. Kose odložene postrance, preko njih poređane kalafe sa brusevima. Svako ima svog takmaca.

-Moj  brus je najbolji,- povika Jusuf.

-Ne moram kosu ni da klepam.

-Sve sam završava-nastavi.

Hanefija gunđa: -Nema ti to pojma, upredaš se kad kosiš kao grana na vetru.

-Ko jel ja?- povika Jusuf.

-Jok no ja, odgovori Hanefija.

-Obojica ste žitki, dodade Neko.

-Polako te ljudi, kosa je sita, reče  babo…Ponovo zavladaše kašike.

Ja slušam. Ne povezuejem baš sve ali držim podignuto čelo, nek se desi, kao da sve razumijem, a crijeva zavijaju.

-Nisam gladan! – ako neko pita.

Plaknem čašu pa sipam. Ponestaje voda. Raspalili da piju da bog sačuva. Slan sok od paprika traži vodu,  ne patišu. Mućnem testiju, ostalo samo na dnu.

-Idi dijete donesi te vode, šta klickaš? – reče Neko.

-Napuni Testiju. Reče mi babo.

-Eeee, mislim, lakše je reći, nego donijeti. -Šala nije đe je Milj.

Opet se opružih uz otkose. Sada nemam šta da prospem. Opučih polako između oraha. Milj mi sve dalji; a volje ni za preko praga. Da nije Čarlija da me razgajreti, bruka bi bila. On opet nešto mrmulja, kezi zube, mlatara repom, utrčava mi u noge, ode čas naprijed, čas nazad. Hoće nešto da mi ispriča ali nikako da nađemo zajednički jezik.

-Jeo je, pio je, šta sad hoće, a ja vodonoša. Stižem umoran k’o jadi kod Milja. Sijedam da se odmorim. Sunce već udara u mozak, a tek se propelo i žegu najavilo.

Rekoh testiji:-Sad ću da te napunim, pa ti vidi šta ćeš.

Naopako sam seo. Testija otežala. Taman da prelije voda iz nosca,  ja je povučem iz vode  i zakačim korito. Zakukah.-Ode testija. Mama pristizaše iz livade i povika:- Šta je dijete zaboga? Ja kroz suze: -Polomila se testija.

-Hairli bilo,reče ona  idemo kući da ti dam balon.

-On ne može da se slomi.

-Nisi ti kriv, ti si dijete.

-Teška je testija za tebe.

-Što su navalili da piju iz testije?.

Olakša mi malo. Uzeh balon. Napunih ga, krenuh ka livadi. Bijeli se balon kao snijeg u rukama, vidi se na kilometar.

-Jesi li je urahatio? ,- jesi! -reče babo sa daljine.

-Euf, iz te plastike ne valja voda-dodade Neko.

Otvori se rasprava,

Hanefija  veli:-Grije se voda brzo.

Jusuf dodade:-Balon je nezdrav.

Dajo Mako:-Od plastike se dobija rak.

Ja se ućutao,  u zemlju potonuo. Onda mi odjednom sinu.

– Aha. Ovo je za hair.

-Piće manje vode.

-Biće mi lakse.

– Mogu opet da punim po pola.

Ne računam na sunce i nameru da promene ćurak što zaborave šta su prethodno pričali.

-Daj dijete te vode, takva kakva je!- reče dajo Mako.

Sipam. Plaknem čašu pa iz početka. Promijeni se priča.

-Voda nije loša.

-Nije imala vremena da se pokvari.

-Kad se popije odmah, nije problem, skoro ista kao iz testije.

-Važno je da nije bajata.

Ode balon, a ja ponovo ka Milju. Majko mila, Milj mi još dalji.

Gledam balon kao krvnika.

-Kako njega da slomim?- kukala mi majka. -Kako da ga urahatim?

Napunih ga, nema mi medeta i krenuh. Odmaram se usput. Ne žurim. Idem sokakom da se sakrijem od sunca. Ono  overava svaku stopu, svaki santin. Prži, a još podne nije. Stigoh u livadu. Polijegali kosači, uhvatili hladovinu od  oraha. Raspravljaju kako je hlad oraha nezdrav ali niko ne pomera.

-Đe bi dosad dijete? Povikaše uglas.

Vodu niko ne traži.

-Možda su prepili pa sada nema više kud voda da stane.

Zadenu se priča.

-Još malo da kosimo pa da odmoramo dok ne prehladi.

-Ljuta je vrućina.

-Može kome dukundisat.

-Jel ovo  hoće da stanu?- pitam se ja.

-Pa zašto su ranili ako neće?

-Šta li če sad majko mila?

-Da neće da plaste?     

Kod nas nema šta da se radi. Ako krenu u komšiluk? – e ja tu vodonoša više nijesam.

-Još po jedan otkos, pa da  batalimo-reče Neko.

-Bataljuj odmah,- povika dajo.

Ispraviše se. Niko ne traži vodu. Pa što me grdiše? – pomislih.

-Šuti dobro je-rekoh sebi.

-Ništa strašno, jedna prazna vožnja.

-Laknulo mi -zaključih.

-Hajde dijete pospi nam da operemo ruke.

-Eto ti sad.

Podigoh balon, gledam ga, u krv mi se slio.

-Sve mi on kriv.

Sipam vodu,  gledam da je što prije potrošim ali traje.

-Donesi sine  peškir, eno ga okačen na orah,- reče babo.

 -Evo peškir. Nekako se opraše ruke. Nabaciše kose preko ramena. Okrenuše vrhove ka nebu i krenuše uz otkose ka najbližem velikom orahu. Okitiše ga kosama, a oko stabla poređaše  kalafe. Svako je stavlja na  svoj način i naglašava:

-Ova je moja!

A sve su različite i da hoće čovek ne bi mogao da pobrka; Ipak, da se zna.

Poče zadirkivanje. Sećaš li se kada je na ogled umesto ovoga išao onaj? Kako ne sećam, a ti pamtiš li kada su ih sveli u đerdek, koji je cirkus bio? Idu polagano, ulaze u Sokak.

Utihnu graja. Ja se okrenuh Čarliju i  rekom mu:

– Vidiš druže,  tebi je lakše.

-Ti nisi vodonoša. On lanu.

Latih balon, razlih preostalu vodu na sve strane, Čarli se malo ljutnu, što i njemu posuh da opere lice, bacih peškir preko ramena; krenuh uz otkose. Odoh kući da predam balon,  dobro se naručkam, opružim noge, a Čarli neka  radi što mu volja… a testija? – kupiće je babo ponovo, prvoga tornika.

Nusret Nicević

U Novom Pazaru, januar 2024. godine