Hartijom prošlosti…
Uvek pletemo uspomene,
kao čarape od vune,
toplinom pogleda majčinog,
strogoćom očevog mekog srca,
lagano ali temeljno.
A uvek samo da svima bude toplo i udobno.
Naši očevi, posle Mi…
Istim tragom, sa istim željama,
ali svako u svom vremenu postojanja…
Život.
Nekad, sad, sutra.
Putuje, kao i perom prenešena misao…
Pismom naše duše, arebicom.
Te davne godine,
pozne jeseni ili možda je bilo rano proleće, ko zna…
A u pismu…život.
Hartrijom postojanja…
Zanimljivi su izvori kojima teku naše misli.
Neobični su tokovi naših napisanih riječi,
koje se tragom jednog pisma, uliju u naše srce.
Tragom mastila,
iz ruke u ruku,
iz godine u godine,
kroz muzej uspomena.
Ispred mene stari rukopisi.
Na njihovim stranicama pismo!
A u pismu… meni dragi ljudi, koji više nisu sa nama.
Moj otac, njegove brige, u tom zamrznutom trenutku hartije.
Kao niske đerdana pokidala su se osećanja u meni…
Hartijom prolaznosti…
Niko nema lepša sela od nas.
Nigde iskrenosti kao kod vrednih, a umornih naših ljudi.
Brinuli smo nekad o našim komšijama,
bili oni tu ili u nekom dalekom gradu.
Gradu, koji je odvajao oči od porodice,
ali srcem uvek uz nas.
Grad u kojem su očeve ruke uspevale da obezbede hleb za sve nas.
Brinulo se nekad o tuđim amanetima…
Tragom i ovog Efendijinog pisma,
kao podsetnik da je bilo, ima, i uvek će da bude dobrih ljudi…
