Novaković: Policiji dati odrešene ruke

Nije jednostavno porediti sadašnju situaciju sa onom od pre 18 godina, ali su asocijacije sasvim jasne, jer je evidentno da organizovani kriminal, kao i u ondašnjem vremenu, funkcioniše u ozbiljnoj sprezi sa policijom i politikom – kaže za „Ekspres“ Mile Novaković, nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije i jedan od rukovodilaca akcije „Sablja“ nakon ubistva premijera Zorana Đinđića.

Prema Novakovićevom objašnjenju, postoji značajna razlika između pripadnika nekadašnjeg zemunskog klana i nedavno uhapšene grupe okupljene oko Veljka Belivuka:

„Za razliku od onih koji su ipak bili ozbiljni kriminalci, najveći broj ovih sadašnjih su regrutovani navijači, batinaši, horda koja nije naivna, ali najveći broj njih nije osuđivan za nešto ozbiljno, da je bio razbojnik, lopov, ozbiljan diler droge… Mislim da pojedinačno niko od njih nema neki značaj u smislu uvažavanja u podzemlju, ali su kao velika banda s bejzbol palicama i kasnije naoružani pištoljima postali ogroman problem. Brojnost im je omogućila i da lako uključe masu klinaca u prodaju droge. I da se, kao jednom od glavnih izvora prihoda, bave reketiranjem. Napadali su vlasnike kafana, kafića, noćnih klubova, pojedine privrednike, tražeći svoj deo i nudeći se da budu obezbeđenje. Nije lako ljudima kada im takva bagra uđe u objekat, pa su mnogi bili prinuđeni da ih prihvate, da s njima dele procenat od zarade. A oni ne mogu da stanu sa spiskom zahteva, s njima je bilo kakav dogovor nemoguć.“

Neobično je da navijačka grupa, kako god organizovana i masovna bila, za samo nekoliko godina ojača do mere da ugrozi funkcionisanje institucija?

„Jeste čudno. Toliko su se osilili da je vlast ozbiljno shvatila trenutak i odlučila da to počisti. Čini mi se da je za sada, što se te bande tiče, dosta urađeno. Drugo je to kako će se postupak dalje odvijati. Pominju se brojne otmice, ubistva, zakopavanja, sečenje glave, ali kako će se dokazati za sve uhapšene da su u tome učestvovali? Vrlo je teško to za dokazivanje, osim ukoliko čvrsti dokazi već nisu pribavljeni. Medijski je jednostavno, ali nije lako tužiocima koji će da stanu iza predmeta i policajcima koji rade na tim slučajevima da sve to i dokumentuju.“

Šta bi bilo optimalno rešenje?

„Po mom mišljenju, bez nekog značajnijeg u toj kriminalnoj grupi ko bi prihvatio da bude svedok saradnik, teško će se sve razviti do kraja. Nadam se da takvog već imaju, mada, ovako kako štampa crpi podatke, da ga imaju već bi to bilo objavljeno. Iskustvo mi govori da je skoro nemoguće dobiti sve odgovore bez zaštićenog svedoka. Sa onima koji su sada u pritvoru trebalo bi da radi neko od autoriteta, svejedno da li iz policije, tužilaštva, suda, zašto ne i iz politike… Neko ko će da ih ubedi da im je to jedina opcija. Da pronađu nekog među tih prvih pet, šest, kako su ih rangirali u grupi. Ako su Belivuka izvukli kao glavnog, morao je on da ima i nekolicinu najodanijih saradnika koji su u sve bili upućeni.“

Da li je takvog moguće pronaći?

„Garantujem da je to vrlo lako. Uz dobru priču, neke bezbolne pogodnosti, obećanja… Zato kažem da nije tužiocima i policajcima sada nimalo jednostavno da rade jer nemaju takva ovlašćenja. To je osnovni problem. Ako je sada petnaestak kriminalaca u pritvoru, policajci kojima je to stavljeno u zadatak trebalo bi da sa svima njima obave razgovor, pa potom drugi krug razgovora, da polako unesu pometnju među njih, posvađaju ih međusobno o tome ko je šta rekao, da ukrštaju njihove priče. Sve do trenutka dok neko od njih ne pomisli da je ispao glup jer su drugi progovorili, a on ćutao i možda izgubio ponuđenu nagodbu. Ne znam da li takva ovlašćenja u ovom slučaju možda poseduje tužilac, ali znam da se formalno više ništa ne može bez prisustva branilaca optuženih. Mnogo je to komplikovano. Međutim, i dalje se to radi svuda u svetu. ’Podmićuješ’ privedene kriminalce nekom svojom pričom, ako je potrebno obećaš im zaštitu, inostranstvo, drugi identitet, hiljadu je mogućnosti da se pronađe takav čovek među njima.“

To je malo veći raskorak između pravnih ograničenja i operativnih potreba policajaca?

„Jeste. Ali jedino politički, odnosno zakonski, mogu da se saseku problemi. Ne samo u ovom slučaju, već i ubuduće, da taj ološ, ti kriminalci, osete i shvate da im neće biti dobro. Nisam siguran na koji način bi to trebalo i moglo da se učini, ali policiji je neophodno dati podstrek u radu, dati im ovlašćenja, pa makar to bilo i prećutno. Svi uhapšeni sada imaju advokate i s njima se razgovara samo u njihovom prisustvu. I normalno da niko neće ništa da kaže. Advokati ih savetuju da se brane ćutanjem, ili da odbiju poligrafsko testiranje. I na tome se završava. Iskreno, uopšte ne znam kako sada uspevaju da pribave dokaze.“

Zvuči kao da prizivate mere iz vremena „Sablje“.

„Pa dobro, mi ih u šali nazivamo zlatno doba koje je imala policija, pregršt vremena da razgovaramo s kriminalcima. Ne mesec dana, već su tri dana policijskog pritvora bila dovoljna da saznamo sve što nas je zanimalo. Za ta tri dana je moglo da se uradi sve, da pribavimo svedoke, saslušamo druge ljude, kompletno pripremimo predmet za tužilaštvo bez ijednog propusta.“

izvor: ekspres.net