Beše to hladna zima 1946. godine.
Svaka zima, pa i ova, u nasleđe je ostavila zavejane tragove…
Utabane toplotom prijateljstva i korakom hladne sudbine…
Stara, trošna kuća na desnoj strani Mojstira.
Zima hladna, a kuća topla. Iz dana u dan…
Kroz dimnjak je lagano, neosetno
i nepovratno ta toplota odlazila.
Fatima i Ljutvo.
Beše to njihova poslednja zima, u tom toplom ušuškanom domu…
Ljutvo, radnik, vredan čovek u srednjim godinama.
Teških umornih ruku još umornijih očiju.
Fatima, nežna žena, u najlepšem dobu.
Nedosanjanih snova, šarama ćilima bojila je dane.
Sa dobrotom u grudima i zenicama kvasnih od čekanja.
U toj toploj kući, često usamljena samo u društvu svojih želja.
U neposrednoj blizini, preko blatnjavog seoskog puta.
U blizini stare drvene ograde, koju je sagradio još za života dobri amidža Hasan.
Živela je Hatidža.
Savetnik i rame za plakanje!
Najbolja prijateljica i saborac u tom sablasno usamljenom vremenu.
Uteha, uz popodnevnu kafu,
dok se Ljutvo umoran i promrzo, ne vrati sa posla.
I tako iz dana u dan…
Ljutvo radi.
Fatima i Hatidža ispijaju kafe…
Jednog, pahuljama zavejanog popodneva.
Ispremrzo Ljutvo pređe preko praga,
strese sneg sa teških čizama…
I dalje se osećao miris kafe…
Upita tog dana Fatimu!
Draga moja Fato, a sa kim ti, dok ja radim, ispijaš kafe?
Fatima nežno odgovori. Sa Hatidžom.
Znaš je, dobra i čestita žena.
Čudne su te slutnje u nama…
Teška i u toj njihovoj priči.
Na sudu. Neposredno posle poslednje Fatimine i Hatidžine kafe…
U sudnici, gledajući sudiji u oči.
Ljutvo izusti, svoj neoboriv dokaz:
Svaki dan je mirisala kafa!
Sneg je i dalje padao…
Kroz neke druge dimnjake su se nastavljale tuđe uspomene.
Zima je i dalje bila hladna.
Ali ta kuća, na desnoj strani Mojstira više nije bila topla.
