DW o Bosni: Dejtonski sporazum – životno osiguranje kriminalaca i zločinaca

Štefan Švarc, 1959, je političar nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) čiji je poslanik bio od 1990. do 1994. Sada je direktor Evropskog instituta za Balkan. Počasni je građanin Sarajeva. Njegov tekst objavljen na DW portalu prenosimo u celosti.

Na Angelu Merkel je rat u Bosni, izazivajući kod svih bespomoćnost, nevericu i bes, ostavio trajan utisak. Pre nekoliko dana je zatražila „više empatije“ za Bosnu i Balkan. Prošle sedmice je, osvrćući se na najnoviju (izbegličku) krizu, govorila o „lošoj situaciji“ u Bosni.

Kancelarka je u više navrata bezuspešno pokušala da preseče Gordijeve čvorove na Balkanu. Zašto to više od 25 godina ne uspeva u Bosni? Ko, ili bolje rečeno, šta blokira svaki napredak? Šta ljude tera u rezignaciju i beg iz zemlje?

Jedan od razloga je što se Evropa, pa i Nemačka, ne suočavaju s uzrocima sadašnje situacije u Bosni. Ne postoji volja za suočavanje s sopstvenim greškama.

Uzrok za situaciju u Bosni nije, kako cinici tvrde, da je zemlja paralisana od previše nacionalizma. To je propaganda.

Problem je međunarodna tolerancija spram ratnih zločinaca i kriminalaca. I njihovog životnog osiguranja koje se zove Dejtonski sporazum.

Još za vreme referenduma 1992, kada sam kao posmatrač prvi put boravio u Bosni, tamo bili prisutni ekstremisti. Bosanskim Srbima su ekstremisti pretili da bi ih sprečili u izlasku na referendum. Nakon što se 90 odsto stanovnika odlučilo za nezavisnost, stvari su se dodatno radikalizovale. Naoružana Karadžićeva paravojska nas je držala kao političke taoce u hotelu „Holiday Inn“ u Sarajevu.

Tek nakon ogromnog pritiska SAD na Miloševića, usledila je evakuacija predstavnika međunarodne zajednice. Bosanci su postali žrtve najgoreg rata u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Baš onako kako je to Karadžić najavio „internacionalcima“.

NATO je sačuvao Bosnu da ne bude izbrisana iz geografskih karata. Agresija i genocid, ne samo 1995. u Srebrenici, nego već 1992. u Prijedoru, Foči i mnogim drugim gradovima i selima Bosne, zaustavljeni su kasno – prekasno za stotine hiljada ljudi.

U Dejtonu je 1995. rat doduše okončan, ali uz neoprostivu grešku – jedan deo zemlje prepušten je ratnim zločincima kao plen. Previše obzira prema Miloševiću, već tada ratnom zločincu i predsedniku Srbije, dovelo je do najbrutalnijeg sporazuma 20. veka u Evropi. Počinioci genocida i ratni zločinci su kao „nagradu“ dobili skoro pola zemlje. Nikada u 20. veku genocid i razaranje nisu bili više nagrađeni. Prihvatanje agresije pa čak i genocida slovilo je nakon Hitlera, iz političkih ali i moralnih razloga, kao potpuno nezamislivo. Sve do Dejtonskog sporazuma.

Upravo zato što su i mnoge diplomate i političari gledali na Bosnu bez empatije, a utoliko više sa arogancijom i ignorancijom, zemlja je podeljena – što je pravi cinizam. Čak su i nemačke diplomate poput Išingera i Štajnera prvi put nakon Drugog svetskog rata učestvovali u podeli stranih zemalja.

Tako ratni zločinci nisu stekli samo međunarodno priznanje, nego i kontrolu nad polovinom zemlje, a Dejtonskim sporazumom u ruke im je dat i mehanizam za blokiranje čitave Bosne. Niti jedna zemlja na svetu nema tri predsednika. Ni u jednoj zemlji Evrope se odluke ne mogu tako blokirati.

Ričard Holbruk, sin nemačke Jevrejke koja je pobegla od nacista, isposlovao je sporazum koji je Jevreje u BiH isključio iz mogućnosti da uđu u Predsedništvo. Te 1992. je jedna tolerantna Bosna nameravala da proslavi 500 godina od dolaska progonjenih Jevreja u Sarajevo. Onda je 1995. kroz Dejtonski sporazum usledilo izopačenje ove ideje.

Dejtonski sporazum je od Bosne, predivne zemlje s ljudima punima saosećanja, načinio beznadežnu zemlju.

Republiku Srpsku kontrolišu korumpirani ratni zločinci i njihove pristalice. Federaciju vodi korumpirana klika. U svim delovima Bosne građani pate pod ovim korumpiranim elitama. Životno osiguranje kriminalaca je Dejtonski sporazum.

Visoki predstavnik, koji je naoružan Bonskim ovlašćenjima trebalo da nametne pravnu državu i reforme, degradiran je na nivo bojažljivog evnuha. Gospodin Incko svakodnevno dokazuje svoju nerelevantnost. Stanovništvo, zbog Dejtonskog sporazuma, nije u stanju da se samo oslobodi ratnih zločinaca i korumpiranih elita.

Bosna prvo mora da se oslobodi od Dejtona kako bi se uopšte oslobodila: Ona od Dejtonistana ponovno mora da postane Bosna i Hercegovina.

A to neće biti izvodivo bez onih koji su od Bosne napravili Dejtonistan. Diplomate ne razumeju da otvorenost i empatija karakterišu (gotovo) sve Bosance. Zato je Dejton, koji je teško naštetio bosanskoj duši i amputirao zemlju, uopšte postao moguć. Operacija zvana Dejton spasila je doduše državu Bosnu i Hercegovinu, ali je od nje napravila invalida.

A to se može promeniti. Na Angeli Merkel leži velika odgovornost. Nemačka kancelarka je najmoćnija žena na svetu, mnogi slušaju šta ima da kaže. Ona bi mogla da značajno pomogne da se odagna opasnost od ponovnog rata u ovom delu Europe. Ona bi svoju empatiju trebalo da poveže sa svojom voljom i sposobnošću analitičkog razmišljanja. Onda bi kao kancelarka iza sebe ostavila istinski mir.