Zbrkana sećanja i pomešana osećanja,
Činjenice, maštanja, snovi,
Lepota, boli i ljubavi,
Smenjujuća svetlost i tama
Životne nevolje, uspesi i izgovori.
To su moji beočuzi,
Mora tuge i reke otičuće miline,
Promašaji, ponori, prkosi i ponosi,
Vijugave brze klizave pruge
I dotrajali, stari mostovi.
U decembru groblje kao da dodatno čudan, zagonetan,
Neopisivo zastrašujući miris ništavila širi,
Sparušene trave, iščezlog lišća i prelivajućih valera,
Sivog neba, sumornog tla,
Često i vetra koji nam izborano bledo lice ledi,
Posebno onda kad nema ni dažda ni snega,
Dok mestimice popucale grobne ploče dvostruki neminovni kraj tvore
I godine na izmaku, i najdražih naših koji u stanju više nisu da pruže nasušne odgovore.
A ja već godinama bez majke i nane trajem,
Bez njihovih osmeha, nežnosti i brige,
Lišen uporišta, živog sasečenog korena,
U odsusutvu očeve zaštite,
Zauvek bez njega.
Pa bezmalo uplašeno, lagano spuštam u kamenu vazu skromno zimsko cveće,
Drhtavom rukom, u zaklonu s naporom palim tri tanke sveće.
Onda se smerno krsteći u nemim molitvama kao da pitam
Kad će sudbina, Bog ili šta već drugo najzad doći i po mene,
Položiti me kraj njih u tišini, u večnom miru,
Da se konačno spasem od ovozemaljskog svega,
Od mûka, otuđenosti, nečoveštva i bolesti
Od danas koje brzo postaje juče
Od sutra koje nepovratno vene.
Od uspomena, iskidanih slika što naglo blede
Suše se i u ravnodušnost tupo uviru,
A samo u testamentalnoj knjizi mojoj presečene uzvodno žive,
Tegobno brižljivo za potomke zabeležene,
Kao takve uredno poslagane
S nadom da makar na hartiji nikada ne umiru.
