Ljubica je bila žena srednjih godina i petito tela. Sve na njoj je bilo malo i slatko, i struk i ručica i retka svilasta kosa. Svakako, odavala je utisak privlačne pojave. Naročito prijatan bio je njen glas – pomalo dublji nego očekivano, ali opet mek i zaobljen, kao da je, kada bi pričala, preko jezika valjala šarene klikere. Bila je snađena i brza i istovremeno zvonka i ljubazna, tako da je bila omiljena prodavačica u maloj prodavnici u naselju na periferiji iznad reke. Vitlala bi, od mesoreznice do magacina, uigrano baratala kasom ili pušila sa koleginicama na zadnjem ulazu prodavnice i, samim svojim bivanjem, generisala narandžasti dim, upleten od feromona i žustre energije.
U njenom životu nije bilo muškaraca iako ih je bilo previše. To znači da je Ljubica ceo život živela sa majkom i ćerkom ali da je, za to vreme, izjahala mnoge muškarce, bez previše zadržavanja. Nehajnost kojom je ulazila i još brže izlazila iz tih susreta bila je takva da joj čovek nije mogao zameriti. Možda zbog toga što je takođe bila i vedra, neopterećujuća i nikad nije davala lažnu nadu da će se igde zadržati. Naprotiv. Bila je laka na orgazmu i još brža u tome da svu fascinaciju koju bi neko pokušao da na nju isprojektuje skrene u drugarstvo. Radila je to tako vešto i iskreno da nijedno romantično osećanje nije moglo da opstane u atmosferi u kojoj je ona brže navlačila gaće nego što bi onom preko puta spala erekcija.
Seks je za nju bio izvorište snage a međunožje zlatni ćup odakle je uvek mogla da zahvati životne radosti u izobilju. Koliko god da joj je život, mimo toga, bio težak i iscrpljujuće predvidiv i jednoličan, ovo su bili kratki mada slatki uzleti u koje je uvek mogla da šmugne.
A kako ne poželeti pobeći kada je njena svakodnevica podrazumevala usivljenu rutinu prodavnice i vazduh zasićen nakiselim mlečnim isparenjima. To je nekako i mogla da preživi, da preradi atmosferu sobom kao da mesi testo pa bi bila brza, radna i govorljiva i sažgala to vreme tako da joj nije uzimalo snagu. Problem su joj bili povratak kući i negovanje bolesne majke i svakodnevni okršaji sa ćerkom tinejdžerkom.
Negovanje bolesne majke je, samo po sebi, rečenica koja teško pada na stomak a kada se tome doda da je majka bila u terminalnoj fazi bolesti koja je trajala već toliko dugo da je delovalo kao da će trajati večno – time kao da je sobom uspostavila novu ontološku kategoriju terminalna večnost a sve zbog toga što je bila u dubokoj starosti koja je usporavala sve životne procese pa tako i one toksične. Ljubici nijedan lekar nije hteo da kaže ništa određeno kada bi iz njih pokušavala da izvuče ikakav konkretan odgovor o toku majčine bolesti. Svi su se izvlačili opštim mestima, neodređenim rečenicama pa bi bili, ukoliko bi se osetili priterani njenim insistiranjem, grubo decidni: „Ne znamo, niko to ne može da kaže. Stanje vaše majke je teško ali stabilno“. To teško ali stabilno stanje podrazumevalo je da nijedna bolnica nije htela da preuzme na sebe odgovornost niti brigu o ženi uveliko razjedene rakom koji se sporo vukao i mrcvario kao da se ruga trošnosti tela koje je nemoćno taman koliko je i neuništivo, i nedovoljno milostivo da je makar dokrajči ako joj već oduzima dostojanstvo.
Ljubica je brigu o majci preuzela tiho, neko bi čak rekao krotko. Ona, s druge strane, nije mogla te kvalitete sebi da pripiše. Njena naizgled tiha pomirenost sa situacijom išla je iz toga što joj je bilo jasno da nema izbora. A Ljubica je bila žena brza i efikasna, nije volela da rasipa energiju na suvišne stvari. Jednostavno, brigu koja ju je morila pokušavala je da „stavi u zagrade“ i da je zagluši vatrometom kojim bi povremeno počastila sebe i po kojeg muškarca koje je birala nasumično, kao što mađioničar vadi zečeve iz šešira.
Majka bi, kao što tok bolesti nalaže, povremeno upadala u teške zdravstvene krize. One za koje bi svi u sebi pomislili – gotovo, to je to, sad stvarno nema dalje –da bi onda ipak, kao kakav naopaki Isus koji se ruga, ipak vaskrsla, ali nikad dovoljno da zaista živi već samo da bi, namučena, nastavila da životari. Ljubicu bi, svaki put kada bi nova kriza zahtevala hospitalizaciju, lekari dočekivali sa hladnim izrazom lica, pogledom koji je šarao svuda a najmanje se susretao sa njenim, izgovarajući šturo rečenice poput: nemamo osnova da je i dalje zadržimo u bolnici, vašoj majci je bolje.
Ljubica se pravila da je to što čuje sasvim razumno i na mestu dok bi u sebi vrištala na njih: da li su oni normalni, da li im je jasno da bolje nije isto što i dobro, da postoji čitav jedan jaz, jedan kvantni skok, između stanja njene majke koja je groteska života svedenog na osnovne funkcije i toga biti zaista živ. Naravno, znala je da bi njeno vrišteće nepristajanje postalo nemoćno ako bi ga ozvučila tako da bi samo klimnula glavom i hitro nastavila da bocka bolničkim hodnikom obavljajući potrebnu papirologiju, pakujući stvari i na kraju, svoju majku, koja je delovala kao još jedna stvar u celom tom nizu, neživa stavka sa spiska stvari koje treba obaviti. Uvek bi postojao neki zahvalan jednokratan ljubavnik koji bi se našao da pripomogne, unese, odveze, istovari, sve u nadi da će i on biti pozvan gore u skučen stan. Jer Ljubica je, čak i u tim situacijama koje su podrazumevale bolest, tugu i nevolju, sobom generisala narandžasti dim koji je okruživao njeno biće, kao oblak feromona i iskričave slasti kojeg ona nije bila svesna ali koji su drugi i te kako nemušto osećali i koji je sobom potirao okolnu atmosferu bolesti i patnje.
Upravo je to bilo ono što je osećala i njena ćerka. Naravno, ona je to doživljavala na sasvim drugi način i s drugog mesta u sebi od onog koji su muškarci slutili erekcijom. Za ćerku je to bio trn na koji se ubadala svaki put kada bi Ljubica pokušala da joj priđe. To je na skrivenom nivou bilo gejzir nerazumevanja i sudaranja između njih dve. I takođe ono što je Ljubicu činilo daleko više nesrećnom nego negovanje teško bolesne majke. Prosto, nije umela da dokuči, niti sebi da objasni zašto ćerka pokazuje toliki otpor prema njoj. Uzimala je u obzir i njene godine i ono što joj je stručna literatura objašnjavala kao prirodan bunt, neophodan ne bi li se probila ljuska zaštićenosti i ne bi li se uspostavio sopstveni tok života. Sve to joj nije bilo dovoljno da objasni zašto nailazi baš na toliki otpor koji se na trenutke dodirivao sa gađenjem. Jer kako bi sagledala da, sa mesta sa kojeg je njena ćerka posmatra, ona nju vidi kao konkurenciju. To što se njen sopstveni porod od nje odrodio na takav način Ljubica jednostavno nije mogla da pojmi jer bi to podrazumevalo dezintegraciju njene ličnosti. Njeno tkanje bi moralo da se rasplete kako bi dopustilo bujanje onom drugom, suprotstavljenom. Što bi Ljubica, u ime ljubavi, možda i učinila da je išta od toga radila namerno i da je njena harizma bila stvar racionalne strategije ili proračunatog zapisa pa da je, samim tim, moglo postojati dugme kojim bi se cela stvar mogla poništiti.
Kako ništa od toga nije bilo moguće, njih tri su živele u tom čudnom prepletu energija: večno odumiruća, stalno bujajuća i ljutito nesnađena. Nesposobne da uspostave sklad i dovoljno zavisne jedna od druge tako da se nikad ne raspletu iz klupka u kome su se zadesile.
Tog dana Ljubica je morala da uloži još više napora nego što je to inače činila. Nije pomoglo što maltene uopšte nije spavala, uletela je u stan ujutru kako bi se spremila za prethodno zakazan pregled. Ćerka je uporno odbijala da se ubrza i izađe iz kupatila kako bi Ljubica mogla da se istušira. Kada je konačno izašla, tela lelujavog i belog kao nestalni plamen od sveće, presekla je majku pogledom koji ju je precepio na pola:
– Gde si bila do sada?
U Ljubičinoj glavi pitanje je zazvečalo kao: gde si bila do sada, kurvo?
Prećutala je, ne bi imalo nikakvog smisla da se nastavlja. To bi samo odvelo u iznurujuće preganjanje koje bi obe snuždilo. A dovoljno je već bila pritisnuta pregledom koji ju je čekao. Na putu do ordinacije sprovela je svoj uobičajeni ritual bajanja, neku vrstu pouzdanja u dobre ishode koji je, bila je uverena, imao tu moć da ispred nje prostre tepih koji ju je uvek vodio tamo gde je želela. Opasana tim uverenjem, kao magijskim krugom, ušla je u čekaonicu. Naravno, lako i lepo se razmenila sa upeglanim sestrama na prijemu. Sve su bile savršeno našminkane, kao plastične lutke. Ali nešto u njenom pristupu je činilo da se oljude i izađu iz odigravanja ljubaznosti i obrate joj se stvarnim a ne nameštenim osmehom. Samo neka sedne i sačeka doktora, rezultati sa njenog prethodnog dolaska su već stigli i prosleđeni su u ordinaciju, da li možda želi da popije nešto osvežavajuće dok čeka?
Jedino osvežavajuće bio joj je ulazak doktora. Konačno će razrešiti ovu mučninu koja joj je želudac svezala za kičmu. Ušao je resko naparfemisan kao da se ceo pofajtao sredstvom za brisanje stakla, lepo skrojen u belom. Pogledala ga je kroz smešak mada joj on nije uzvratio pogled. Dobrih dva minuta je uspešno igrao ples izbegavanja, buljeći u ekran kompjutera kao da su tamo vrata na koja će da izađe iz neprijatne situacije. Na kraju je uzdahnuo, spustio ruke na kolena i pogledao Ljubicu direktno u oči.
Ljubica se najednom našla u tunelu ili je njena glava postala tunel u kome su zaglušujuće šišteći kao brzi voz na nju jurišale reči: kancerogene promene, potpuna histeroktomija… moramo biti efikasni… potrebne su analize… Reči su postale zvukovi koje nije mogla da poveže u smislenu celinu, imala je osećaj da joj značenje izmiče jer to više nisu reči za nju već postaju nekakvi entiteti koji ispunjavaju ceo prostor i svojom sveprisutnošću postaju neprepoznatljivi i čine da od drveća ne vidi šumu. Odnekud je doputovala misao: je l` ovo nervni slom? Nije mogla sebi da odgovori na to pitanje jer ju je istovremeno preplavio osećaj srama od tolikog gubljenja kontrole, imala je osećaj kao da se upravo nevoljno usrala pred doktorom i sve svoje mentalne kapacitete je prizvala da reči koje su stizale do nje prevede u slike kako bi ih razumela, osećala se potpuno nemoćnom.
Shvatila je da, zasad, mora da se zadovolji belom bukom koja joj je šuštala među ušima ali da je to dovoljno da, makar na spolja, odigrava normalnost. Sačekala je da Doktor iznese strategije, uputstva i upute, klimala glavom kao da joj išta od toga zaista dopire do svesti, polako skupila sve papire, zahvalila se i izašla iz ordinacije. Sestre za pultom su bile jednako ljubazne kao i kada je tek došla i Ljubici je prošla misao: one su znale sve vreme, mada joj nije bilo jasno da li je zbog toga na njih ljuta.
Kada je izašla zapljusnuli su je Sunce i Život, koji su nastavili da se dešavaju potpuno neometani šokom u kome je ona. Očekivala je da ceo svet stoji, baš kao što je upravo stao njen. Naravno, ništa od toga se nije desilo. Štaviše, noge kao da su joj same, po nekom automatizmu potrčale za autobusom. Njeno telo je pokretala inercija, ono se i dalje kretalo, hodalo, znojilo mada joj nije bilo jasno kuda.
Ka kraju?
Očigledno, da. Sve i da kraj nije tu iza ćoška nego u nekoj, kojoj god tački u vremenu, kraj je već tu. Ta izvesnost koja ju je pre pola sata klepila poput brzog voza je stigla i nije nameravala negde da ode. Nova ontološka kategorija. Mogla je da joj da i ime. Na primer onkološka beskonačnost. Sad joj igre reči nisu bile zabavne. Naprotiv, sve je izgubilo ukus, sve je postalo isto, kao bljutava kaša koju mora da pojede. Da jede kako bi živela. Život koji joj se ne živi.
Ne, ovo nema nikakvog smisla, pomislila je.
Ubrzala je korak, u inat očaju, i popela se u stan. Ćerka je bučno ćutala a Majka je ležala u svom ćošku gledajući svet oko sebe pogledom koji ništa ne razaznaje. Sve u svemu, uobičajeni mizanscen njihovog domaćinstva. Takođe, sva logistika njihovog domaćinstva je čekala nju. Nabavka. Ručak. Servisiranje bolesnika. Danas je makar uzela slobodan dan. Mada, činilo joj se da bi lakše podnela da je na poslu umesto ovde.
– Za sutra mi treba ona crvena haljina. Treba da se opere i ispegla – dobacila je Ćerka kao da nije ceo dan bila u ćutnji a ona to prepodne dobila smrtnu presudu. Istina, nije nikome rekla, niti je nameravala, ali zar nije mogla nešto da oseti? Ako je ona krv njene krvi i meso njenog mesa zar to nije dovoljno za makar treptaj i naznaku brige, nečeg bar? Očigledno da nije. I koliko je samo puta pomislila da je pametnija od svoje Majke, da nema šanse da se bolest i njoj desi. Pa zar nije uvek redovno išla na kontrole, baš da bi izbegla ovakav scenario? Na kraju tog niza misli dočekao ju je neprijatan zaključak – pa da, ona je svojoj majci ćerka, baš onakva kakva je njoj njena.
Temeljna bezvolja koja ju je spopala obesmislila joj je svaki pokret. Ne fizički. O ne. Ona se i dalje kretala, obdelavala zahteve svojih ukućana, kao teledirigovan projektil programiran na ispunjavanje tuđih potreba ali je osetila da je zlatna nit, ona kojom je bila povezana sa Smislom, samim tim i Smerom, upravo prekinuta i da je ona sada pepito marioneta bez uzemljenja na gore koja mehanički pegla crvenu haljinu. U trenutku je razmotrila da li da se zaleti kroz prozor i odsvira kraj ali telo je nije poslušalo. Umesto toga, od tela se odvojila difuzna zlatasta skrama i otišla u mrak da se sa sobom porazgovara.
Njen um je šlajfovao oko perspektive da je čak i njena večno odumiruća majka u boljoj poziciji nego ona. Jer ona je svoje vreme makar odživela. Možda je to i jedina satisfakcija koju donosi starost – da nismo ostali uskraćeni za Vreme, bez obzira šta smo, na koncu, s njim uradili. Ruku na srce, u svom telu ona je ležala kao zakucana za krst i pre je ličila na kakvu amorfnu psihofizičku kašu negoli na kliktavo likovanje ali delovala je kao da joj je barem svejedno. Ljubici nije. Po prvi put u životu je silno poželela da nema telo i s njim pripadajuću muku. Ali bez njega bili bismo kao barica prosutog mleka. Ne znam, nisam pametna.
-Ti to pričaš sama sa sobom? Jesi mi sredila haljinu?
Ćerka ju je, izdužena u dovratku vrata, seckala žiletima na sitno.
Ljubica je gledala u njenu belu put kao da ne gleda u nju već vidi ono mače koje je neki dan ugibalo na vrućini a ona nemoćna zurila u njegovo belo paperjasto krzno koje je pravilo sitne talasiće na povetarcu i buve koje su užurbano napuštale brod koji tone a muve lagano na njega sletale. I bi joj jasno da su njih tri to sitno kolce, i buve i muve i umiruće mače, koje se vrti ukrug, ukrug, pa šta kome dopadne i gde se zaustavi jezičak na mahnitom kolu sreće a metronom kuca, šta ga briga da li je srce živo.
-Eno je tamo, prebacila sam ti je preko stolice.
Sve joj je dato, iako o tome nema pojma, pomislila je Ljubica i sve joj oprostila.
