BOG SUDI SVIMA NAMA
Nejla je bila dete za primer. Otac je posebno bio ponosan na svoju miljenicu. Bio je strog i pravičan, čovek od reči i ugleda. Želeo je da svi u porodici to uvek imaju na uma. Poznavao je svoju decu i bdio nad njima, nad njom posebno, imali su neku duboku vezu i dobro su se slagali i bez mnogo reči. Osećao je sve što joj se dešava. I brinuo kao i svi roditelji, možda i malo više jer je unapred strepeo od svih mogućih zamki koje stoje pred mladim bićem. Naročito ako je tako lepo, krotko, dobrodušno, kao što je ona bila.
Izrasla je u prelepu jednostavnu devojku koja zna šta hoće.
Izabrala je psihologiju i moraće da ode u drugi grad na studije. Raskinula je vezu sa mladićem koji je bio tako pažljiv i nežan prema njoj. Otac je brinuo o tome šta je čeka u novoj sredini.
Pozvao je da porazgovaraju uoči polaska i da je ohrabri i upozori na moguće opasnosti.
Ona je skuvala kafu po njegovom ukusu i servirala mu u velikoj šolji koju je posebno voleo.
-Babo, ko će sad tebi da kuva kafu kad kažeš da najviše voliš kad ti je ja spremim.
-Pa, faliće mi. Kao i te tvoje krupne oči koje mi svakog jutra unesu radost u srce pa posle mogu celog dana veselo da radim.
Neće mi biti lako tamo bez vas, reče ona setno.
Eh, mladost, nećeš se ti tamo sećati nas, uhvatiće te društvo, obaveze, nećeš stići da misliš na sve ovo ovde. I bolje je tako. Život je bujica i treba poloviti bez osvrtanja. Stupaš na novi put, novu i važnu fazu života. Uči, grabi, postani svoj čovek i posle ćeš sve moći, vredna si, pametna.
Telefon je zazvonio i ona je otrčala da se javi.
On u šali povika za njom:
-Nemoj ti tamo da mi se udaš, većina devojaka ode na studije da bi se udala, tu odmah u startu u novom gradu nađu mladoženje.
Nejla je razgovarala telefonom a očeve reči su joj nekako čudno odzvanjale u svesti.
Kad je ponovo ušla u sobu kod njega, ozbiljno reče :
-Bože, babo, šta ti pade napamet, kakva udaja, zbog toga sam raskinula sa dečkom. Tamo nikog ne znam niti me to sad zanima. Želim da se posvetim nauci.
*
Nejla je sutradan stigla u novi grad. Bila je srećna što će studirati ono što voli, što će imati vremena da upozna novu sredinu, nove ljude.
Stanovala je u studentskom domu i srela je mnogo zanimljivih mladih ljudi željnih znanja.
Nakon nedelju dana izašli su u grad. Korzo je bio prepun mladog sveta.
Šetala je sa drugaricama i razgledala nova lica. Odjednom je osetila neku čudnu vrelinu, uzbuđenje i drhtanje celog tela.
Pravo prema njoj išao je mladić i njoj se učini kao da iz njega izbija neka čudna snaga koja joj oduze svu njenu energiju i ona oseti slabost.
Ja sam Mirko, a ti ćeš biti moja žena. Reče on pružajući ruku.
Ona se pridrža za njegovu primljenu ruku i kao poslušna pudlica klonu
u njegovo naručje.
Trebalo joj je vreme da se osvesti, da se trgne, da se zapita, zašto je tako reagovala.
On je samo gledao u nju ozaren, euforičan, omađijan.
-Ti si čudo, priviđenje, ti si zvezda koju sam budan sanjao, ti si ovaploćenje svih mojih najsmelijih vizija.
Moja žena! Znao sam da postojiš i čekao sam čas za susret!
Nejlu su od tih reči probadale strele, čas je gubila dah, čas se i ona euforično smejala, govoreći da većeg šaljivdžiju nije srela, ali nešto u njoj se već bilo pokorilo toj energiji koja ju je prožela do najdubljih čestica celog bića. Sve što je prethodno proživela bilo je poništeno. Postajala je buktinja.
Htela je taj plamen, htela je tu silinu ne misleći da može biti opasna. Da je može spržitu, uništiti.
Tek nedelju dana kasnije ona je zaista postala njegova žena i nikad joj nije bilo dosta ljubavi i strasti koja ih je tako naprečac zgrabila.
Međutim, trebalo je javiti roditeljima. Kao munja ošinuše je u svesti očeve reči: «Nemoj ti tamo da se udaš». Kako će reagovati i kako će primiti vest da se zaista udala, i to za Srbina. Njemu takva ludost sigurno nikad ne bi pala na pamet. On je uvek govorio: »Svaka ptica svome jatu», iako nije ništa imao protiv drugih nacija i vera.
Mirko je predlagao da odmah odu zajedno i da sve skupa lakše prebrode. No, ona nije imala smelosti. Poznavala ga je. Opasno je bilo iskušavati očevu volju.
Odlučila je da se prvo javi majci i da vidi kakva je reakcija. Sutradan je pozvala majku a ona je neprestano plakala.
-Nejla, dušo, nisi to smela da uradiš nikako, da ga tako izneveriš. On misli da si to planirala, da si zato i raskinula prethodnu vezu.
Nejla se zaklinjala da ne zna šta joj se desilo, ali da drukčije ne može. Da će nastaviti studije.
Posle nekoliko dana provedenih u nepojmljivoj sreći zbog braka i dubokoj tuzi zbog očeve ljutnje, pokušala je ponovo. Majka je još neutešnije plakala.
-Moram ti reći da te se otac odrekao, zabranio je i meni da razgovaram s tobom. Ne javljaj se više. Bog nek te čuva!
Nejla je bila skrhana. Pokušala je da razume oca. Ali, on je bio iskusniji od nje i morao je znati da postoje sudbinski događaji koje ne možemo izbeći. Tim pre što ju je dobro poznavao. Pitala se, kako ne može razumeti da je to njen život, njena odluka, makar bila i pogrešna i da to nema nikakve veze sa roditeljima.
Ako je ona srećna, zar ne bi trebalo i oni da se raduju.
Morala je tu tugu potisnuti duboko u sebi i nastaviti život, a on je išao dalje sa mnogim izazovima koji su tražli snagu koja nije bila nepotrošiva.
Blistala je, prolepšala se , bila je vrlo elegantna a on joj je ugađao. Svi su je zapažali po lepoti, dostojanstvu, miru i srdačnosti. Dobila je dvoje dece, završila studije, zaposlila se, bila vrlo ugledna i proživela mnogo radosti i ushićenja.
No, njen lako zaljubljivi suprug se sve češće okretao za novim očaravajućim licima, ulazio u nove veze a njoj je sve više falila roditeljska blizina. Nekako je uz sestrinu pomoć uspela da se viđa sa majkom i da se raspituje za oca. Nije popuštao. Prošle su decenije patnje i kajanja što ga nije poslušala. Bivala je sve usamljenija, sve zamišljenija.
Već i sama u godinama lakše ga je razumela, strepeći od izbora svoje dece.
Jednog jutra se probudila sa čudnim osećajem da je srela oca i da su se pomirili.
U njoj je dugo sazrela odluka da im nenajavljena ode u posetu, pa nek bude šta bude!
On je već bio star i pomisao na njegovu smrt ju je plašila. Bojala se da ne ode s tom ljutnjom a da joj ne da oproštaj. Putovala je nekoliko sati sve vreme plačući.
Stigla je pred rodnu kuću i noge su joj se zatresle. Bojala se da će pasti pred kapijom i tu izdahnuti a da ni reč ne kaže.
Pokušavala je da se smiri. Srce joj je preskakalo. Toliko vremena nije videla ova toliko voljena vrata.
Hrabrost joj je ponestajala. Taman je htela da odustane, da se udalji kako bi se smirila, kad on odnekud naiđe. I sam prepadnut njenom pojavom, očima preplašene srne, koje su gledale isto onako kao kad bi u detinjstvu nešto skrivila, on popusti.
Evo, došla sam da me kazniš, mada mi od moje savesti i nije bila potrebna veća kazna. A i život se za to postarao! Ubij me, ako će ti to olakšati. Halalim ti!
On je stajao kao ukopan.
Činilo se da je prošla čitava večnost. Sve što su prećutali bilo je rečeno u tom ćutanju.
Bog sudi svima nama, reče najzad, bujrum!
Rukom joj pokaza da uđe i propusti je ispred sebe.
MILA I REFIK
Mila je nervozno istezala vrat i gledala prema osvetljenim prozorima susedne zgrade. Potom priđe do ogledala i pogelada se iz profila.
Vidi se, reče poluglasno.
Rukom pređe preko napupelog stomaka, duboko uzdahnu a onda ponovo trk na prozor.
Reći će im noćas! Neće više odlagati. Neće nas izdati, šaptala je dok je dlanom nežno prelazila preko stomaka. I on ti se raduje, dušo, ali znaš kakva mu je majka, tvoja baka, čim imaju neki problem a ona se hvata za srce. On se odmah povlači, ućuti da joj ne pogorša… Ne valja ni kad si previše dobar, reče, ljutito, i tvoji te iskoriste…
Svetlo u susednoj zgradi je i dalje gorelo, a ona je zamišljala sve moguće ishode Refikovog razgovora sa roditeljima. Majka je na pomen njenog imena odmah pala u postelju i samo ponavljala:
U moju kuću ne, Srpkinja ne. Imaš prelepih Turkinja koliko hoćeš oko sebe a ti hoćeš baš Srpkinju, e pa, ne može. Neću da mi se cela Priština smeje.
Tada je to sedamdesetih godina prošlog veka još uvek bilo nepopularno, a verovatno je oduvek i zauvek tako.
Mila se preznojavala hodajući žustro po sobi.
Onda bi videla drugi scenario, kad je Refik izgovorio da hoće da se oženi Milom sa kojom je već pet /šest godina, njegovu majku je strefilo srce, i pala je na mestu mrtva a Refik više nije mogao ostati sa njom.
Šta će biti sa našim detetom… uzdahnu…
Premorena zaspala bi bez imalo nade u pozitivan ishod.
Probudila bi se rano i čekala da joj se on javi sa vestima. I on bi došao neispavan i tužan. Eto, gotovo je, nema ništa od nas, pomislila bi pre nego što on bilo šta kaže. A, on videvši je tako uznemirenom potonuo bi još dublje osećajući se krivim što je izlaže stresu iako zna da to može smetati bebi.
Potom bi je zagrlio i ćutao.
Znači, opet nisi mogao da im kažeš, pogađala je Mila.
I tako iz noći u noć, a beba je rasla.
Njihovi prijatelji koji su to znali, rešiše da im pomognu. Znajući da mu je otac častan i trezven čovek, rešiše prvo da razgovaraju sa njim i da kažu d a je dete na putu i da se Refik danima muči da im to saopšti. Otac je znao za tu vezu, čuo je da je reč o veoma dobroj i vrednoj devojc i, koja je bila profesor u jednoj školi. Ali, da je beba na putu je bila novost. Istog dana obavio je razgovor sa suprugom i sinom. Ona se bunila, padala u deprsiju, vikala, a on je ponavljao:
Neće moje unuče da raste bez oca. Jok, vala!
I tako je jedan problem bio rešen. Drugi, su bili njeni roditelji koji su živeli u Nišu, jednonacionalnoj sredini. Kako će tek oni primiti takvu vest. No, Mila je imala samo jednu misao.
Ako ne dozvole da se udam za Refika, ubiću se.
Novi problem je bio gde će živeti, njegovi žive u malom stanu, a on je jedinac. Kako ga odvojiti od njih… Ipak, za sve se nađe rešenje kad je velika ljubav u pitanju, a njihova je to bila.
Mila je svoj problem iznela pred direktorom škole i on je odlučio da joj pomogne. Dodelili su joj stan i sve je već krenulo u izvesnijem pravcu.
Njeni roditelji koji su je po tradiciji spremali za udaju od detinjstva kad su shvatili da su stavljeni pred svršen čin i da je trudnoća podmakla, odlučiše da naprave veliku svadbu.
Pilo se, veselilo i sve je proteklo kako treba a mlada je ispraćena sa izuzetnom spremom i darovima za nove članove njene porodice.
Po povratku, kako to običaj nalaže, sve što je donela bilo je postavljeno da se vidi iz kakve je kuće došla mlada. Refik je bio presrećan i vrlo ponosan što je sve to ispoštovano. Pokazujući majci reče oduševljeno:
Vidiš kakvu si spremnu snahu dobila, pogledaj šta sve imamo ovde u boščalucima.
Ona je gledala negde prema prozoru ćutke a onda hladno reče:
-Sve je kako treba, sine, samo još prase fali!
SAN NIKAD NE OSTARI
Živela je uvek punim životom, bila dinamična, radoznala, puna elana. Volela je svoj rodni Prizren, njegovu starinu, komšije raznih nacija i kultura. Svi su govorili sve jezike. Ona je posebno dobro govorila srpski, kao da joj je maternji. Išla je u srpsku školu i bilo joj je blisko sve što je u vezi sa Srbima. Stare gospođe u čaršiji gotovo bez izuzetka bile su isto odevene, ala turka, znači dimije, šamija a mladi takođe svi isto, moderno.
Kad je završila studije žurnalistike počela je da radi u radio stanici i istovremeno je učestvovala i u programu na turskom i srpskom jeziku. To je upoznala i svog životnog saputnika Erdžana. Bila je to ljubav na prvi pogled. Na svadbi su bili svi iz školskih dana. Najbliskiji su im bili Nenad i Julijana koji su takođe planirali brak. Nenad je bio izrazito lep, visok, crnokos, otmen i uglađen. Sibel, vitka markantna crnka, to je posebno volela kod muškarca. I njen suprug je imao slične osobine. Volela je to gospodstvo u njihovom držanju i nekako je pomišljala da nije srela Erdžana da bi možda poželela da joj Nenad bude muž, kad bi u mislima preturala sve mogućnosti izbora u svom gradu. U to doba jugoslovenskog zajedništva takve kombinacije nisu bile nemoguće niti strogo zabranjivane. Ipak, našla je čoveka iz svoje nacije.
Volela je svoj novinarski posao i predavala mu se sa velikom strašću. I Nenad je takođe počeo da radi u istom kolektivu i susretali su se svakodnevno, uvažavali se i sarađivali…
Sve je teklo kako su zamislili dok nije puklo. Bombardovanje zemlje pomelo ih je i zauvek raspršilo čaršiju, komšije su se rabežale, Turci su mahom prebegli u Turski a Srbi u Srbiju, ostali su Abanci a ubrzo im se pridružio veliki broj pridošlih iz Albanije koji su zauzeli grad i prisvojili sve što je tu postojalo.
Sibel je u novoj sredini često razmišljala o starim danima u Prizrenu.Falio joj je šum Bistrice, mešavina zvuka sa minareta i crkvenih zvona koja su predvečerjima davala sasvim osobenu boju. Svako se molio svom Bogu, ali i poštovao molitvu onih drugih.
Falili su joj razgovori na srpskom jeziku koji je znala od kad zna za sebe.
Često se pitala šta li je sa mnogima od njenih suseda, ali nekako je najčešće pomišljala na Nenada, brinući da li je živ, šta je sa njegovom porodicom.
U takvim trenucima pominjala ga je često, jer je on postao izraz čežnje za rodnim gradom, dok joj muž jednog dana u šali nije rekao, da ona možda žali za Prizrenom baš zbog Nenada. Bila je uvređena, kako može to da joj kaže.
No, Nenadov lik se sve češće pojvaljivao pred njenim očima. Posle deceniju i po bilo je neobično to vraćanje i ta potreba da ga vidi, čuje. Više ga nije pominjala pred suprugom i u suton dok bi slušala molitvu iz daljine, šetala bi u mislima uskim ulicama Prizrena baš onima na kojima su se susretali, sedeli na mostu ili odlazili sa društvom na Kaljaju gde bi igrali i pevali ushićeni lepotom života.
Raspitivala se kod prijatelja sa kojima je stupila u kontakt preko društvenih mreža, niko nije znao ništa da joj kaže.
Pripreme za odlazak u Švedsku pomerile su ga na kratko, iz vidnog polja. Radovla se susretu sa bliskim rođacima koji su je pozvali da ih poseti. Dugo je čekala na kartu, na kraju je uspela da nađe i krenula je puna uzbuđenja i nestrpljenja da ih što pre vidi.
Stigla je do Minhena gde je trebalo da preseda. Imala je dva sata na raspolaganju i pitala se kako će provesti to vreme sama. Sela je u kafić na aerodromu i zagledala se u svoj mobilni. Osećala se malo umorno, klonulo. Ljudi svih boja i jezika prolazili su pored nje. Ođednom joj se učinilo, kao da se zemlja zatresla. Osetila je izvesnu mučninu i posegla za čašom vode.
Prema njoj je išao naočit prosedi gospodin sa naočarima i netremice gledao u nju.
Ovo je nemoguće, ja ovo sanjam, Sibel, Sibel,Sibel !
Dok je ona shvatila šta se zaista zbiva, on ju je čvrsto grlio ponaljajući njeno ime.
Nenade, Nenade, ponavljala je i ona uzdrhtalo, pa ti si živ!
Oboje potreseni iznenadnim susretom prvo su se gledali bez reči, prateći promene koje je život ostavio na njihovim licima. Oboje su videli da pravoj lepoti vreme ne može nauditi i shvatali su da su sa starenjem dobili i neku blagost u očima. Nisu znali šta pre da pitaju jedno drugo. Da li da evociraju sećanja na prethodni život ili da ponešto kažu o sadašnjem. Tek vreme je prošlo mnogo brže nego što su želeli. Morali su da krenu.
Ona je pošla ka svom gejtu, on ka svom. Mahali su jedno drugom, slali poljupce, skrivali suze.
U jednom trenutku, on stade, oklevaše na čas a onda dojuri gledajući na sat koji je opasno upozoravao da može propustiti let. Prišao je onoliko koliko je bilo nepohodno da bi ga mogla čuti i povikao:
Celog života sam te voleo. Nikad neću moći sebi da oprostim što nisam imao hrabrosti da ti na vreme to kažem. Nisam više mogao živeti s tim teretom, eto sad znaš. Izvini što sam sad i tebe opteretio time…
Ona je osećala kako joj teku suze i zamagljuju joj vid…Znala je, osećala …oduvek, znala je i da ga se ni ona ne seća tek tako… Znala je, bila je to ljubav koja nije smela da se oglasi, a eto u ovom kratkom iznenadnom susretu kriknula je i taj krik ostaje da im para srca do kraja života.
Nismo razmenili ni brojeve telefona… Kako da te nađem ponovo – vikao je on svestan da ga ona više ne može čuti.
Nju je već bila povukla grupa putnika koji su žurili ka ulasku u avion.
Da, to je bio taj san o koji se oglušivala, koji nije htela ni sebi da otkrije, taj još uvek mladi san koji godine nisu ničim okrnjile. Taj san, predugo skrivan a tako neočekivano ogoljen da se njegovi tragovi nikada i ničim više ne potru.
KANTEMIROV KRIK
Profesorka Elena Ursu iz Bukurešta danima je besomučno vežabala sa orkestrom spremajući se za nasup u Istambulu gde učestvuje na svetskom festivalu klasične muzike. Njen životni san bio je da pred publikom u Istanbulu izvede program kojim će odati počast velikom kompozitoru rumunskog porekla, koji je živeo i u Otomanskoj imperiji, Dimitriju Kantemiru čijom muzikom i sudbinom je bila zadivljena. Posebno je mislila na jednu muzičku deonicu u kojoj flauta tako čudesno dočarava patnju te, bezmalo zvuči kao krik koji je nju asocirao i na sopstvenu dramu.Znala je da je to ozbiljan zadatak, iako je svu svoju strast i umeće unela u pripreme, duboko ranjena sukobom sa onim ko je, takoreći do juče, bio stub njenog života.
Premorena sela je u avion i vrlo brzo zadremala. I to više nije bila ona već, neko drugi i to više nije bio njen dragi već se njihov razgovor preneo na aktere muzike koju je spremala ubeđena da je nastala iz duboke neutažive čežnje. San ju je odveo u vreme i prostor iz kojeg je iznedrena čudesna muzika koja ju je opijala i hranila njenu imaginaciju.
Dimitrije, ti znaš da sam obećana drugome, i ovaj kratki susret s tobom greh je i može me stajati života. Ali žudnja je pobedila razum.Ti si zadivljen mojim očima, mojom pojavom, a ja tvojom čudesnom muzikom.Slomila me je lepota tog zvuka, razbila mi srce jer u njemu odjekuje ljubav koju si zapalio svojom umetnošću i nikad više ništa ne može tako prijati mojoj duši.
Oh, Lejla, cvetu moj, dženetska dušo moja, kako je ne bi volela, to je muzika koju mi je diktiralo srce u čežnji za tobom.Ti si ta muzika koja odjekuje iz moje notne beležnice, ti si krv mojih nota, zbog tebe su one žive i uranjaju u srce svakog ko ih sluša.
Veliki Dimitrije, kako mi prisno zvuči tvoje ime, strano mojoj tradiciji, ovo je neprolazna muzika i dok je sveta i veka svedočiće o nemogućoj ljubavi.
Nemoguće je samo ono što Bog ne da, ne što ljudi svojim pravilima zabranjuju. Samo je ti možeš učiniti nemogućom, ako me nećeš – govorio je Dimitrije srdito.
Oh, ne čini moje odluke tako važnim, ionako su teške, a do sad su ih za mene uvek donosili drugi. Nisam kadra da menjam vekovni poredak.
Zar tražim to od tebe, jedina. Ti samo treba da slediš put svog srca, ostalo prepusti meni!
Kako olako staješ nasuprot vekovnog štita koji drži sve pod kontrolom. I ti dobro znaš, ovde si rođen, znaš da nisam gospodar svoje sudbine. Otići ću onome koga su moji izabrali i neću smeti ni senkom na licu da pokažem da sam nezadovoljna.
Lejla, dušo, niko nije slobodan u životu koji Bog daje i Bog uzima, a za sve drugo moramo se izboriti sami. Zar misliš da mi je lako na ovom položaju kršiti tako ozbiljna pravila, ali ti zaslužuješ svaki rizik! Moja muza ne može biti tuđa žena, tuđe vlasništvo. Žena koja je iz mene izmamila ovoliko lepote, pomogla mi da spojim ono što dolazi iz moje hrišćanske duše sa orijentalnom dušom ovog podneblja, bogomdana je za više ciljeve, više radosti od toga da krasi jedan saraj. Zaslužuješ da te provedem po svim dvorima sveta na kojima sam rado viđen gost, gde se moja muzika poštuje. Zar ću to mirno podnositi. Ti ne pripadaš samo svojoj ženskoj sudbini.Tebi je Bog podario važniji put, i mi ćemo taj put preći zajedno.
Dok je Kantemir govorio, Lejla je zamišljeno zurila u jednu tačku, i na trenutak videla sebe na tim pozornicama sveta, kako je obasjanu njegovom ljubavlju pozdravljaju, videla snagu njihove ljubavi koja donosi nove melodije, videla tu daleku večnost u kojoj će se pevati i govoriti o njihovoj velikoj ljubavi, i uzdisala.
Ne sanjaj, dragi moj nesuđeni, za takve snove, pre svega je važno imati glavu na ramenima. Budeš li me prisvojio, oboje ćemo skončati, niko nas ne može spasiti.
Svet je tako veliki, dušo moja, otići ćemo daleko i živeti slobodno – još nije ni završio – ona je kroz suze dodala:
Nema te daljine koja može sprečiti mog oca i braću da osvete čast svoje mezimice. Idi, Kantemire, idi u svoju zemlju i tamo pevaj o našoj čežnji, važniji će biti moj trag u tvojoj muzici, nego moj život s tobom u ropstvu, skrivanju i strahu. Svom čežnjom naše ljubavi zaklinjem te, ne čini ništa drugo, voli me ovako kao i do sad kroz zvuk u kojem je sva moja duša, telo i onako ima svoje zakone i pre ili kasnije nestane. Gde god da si znaću da si moj dok slušam kako me obesmrćuješ, kako moju dušu ugrađuješ u večnu lepotu. Veći dar nijedna žena ne može poželeti od ovog, a ja ću živeti šta god potom bilo od čudesnog dejstva ove muzike u kojoj smo nas dvoje za sva vremena sjedinjeni.
Znaš, dušo, dolaze nova vremena, svet će se promeniti i žene će moći same da biraju svoj put.
Misliš, reče, Lejla, sumnjičavo, ne vrujem u takav svet, nikad se on ne može toliko promenti da bi žena mogla imati glavnu reč, ali znam da će uvek postojati ljubavi koje se zbog nečega neće moći ostvariti. Eto za takve ljubavi je nastala ova naša muzika. Možda nas je Alah i spojio samo zbog njih, da slušajući je odahnu, smire nespokoj svoje duše. I tada će naše duše na nebesima blistati, jer će se iznova rađati kao večna čežnja za ljubavlju a to je mnogo više od ovozemaljske kratkotrajne sreće. Zbogom, viteže moj nebeski.
Prvo me ubij, pa idi – čula je njegov krik!
Preplašena od krika, Elena se trgla i zbunjeno pogledala oko sebe ka putnicima u avionu koji su dremali i oblacima koji su se čudno zbijali kao da nešto važno skrivaju.U duši je osećala odjek one neuhvatljive melodije koju su isijavala njihova lica koja će uvek pamtiti. Tek sada, osetila se potpuno spremnom za nastup.Činilo joj se da su joj se njihovi glasovi javili da bi je ohrabrili, da bi joj zahvalili što slavi besmrtnu lepotu muzike i ljubavi. I znala je, čeka je trijumf kojem je već počela tiho da se raduje užurbano silazeći na tle na kojem je nikla muzika koju nosi u svakoj pori svog bića.
PROČITAJTE I OVO:
