“Što ne boli – to nije život, što nije prolazno – to nije sreća”. (Ivo Andrić)
Ne prestaju da me preplavljuju uspomene. Tako, kao da nazirem nju, u decentnu “mrežu” perfektno uklopljenih letnjih nijansi odevenu, uspravnu, zamišljenu. Blago na mene naslonjenu, do srži mi odanu. Pa još: ona u mome naručju, u mome krilu, zagrlila me. Naborala čelo, pravi se da je ljuta a malecni smešak joj titra na usnama. Izgleda kao cakana devojčica koja se umiljato duri. Savesno čita knjigu recepata (sic!), posle jedne opklade u spremanje lazanje, opklade koju je izgubila. Tako pribijeni, osećali smo se nekoliko decenija mlađe, kao isto, jedinstveno moćno biće sâmo sebi dovoljno. Slepo i gluvo za okolinu. Avaj…..
Lišen Simone, i kada je dan, za mene je noć, sunce – tmina, a buka – zagrobna tišina. Ujedno, zlokobno preteća voda, reka u mojoj blizini – provalija je bez daška vetra. Lom u duši, ispreturanost svega. I sebe. Talasi ogromni, a nigde napolju vetra. Dok nevidljiva, potmula unutrašnja oluja besni. I ruši me, slama. Nanovo usamljen, uz samo jednu svetlu tačku, Jevrema.
Od sahrane, iz očiju mi neprekidno liju “suve kapi”. “Suve kapi” sećanja, naleti razarajuće mahnitosti, ali i slîka doživljenog blaženstva sa Simonom. Naših dražesnih doživljaja i dijaloga. Naše nepoderive ljubavi.
Bežeći od sebe, nakon trećeg dana od pokopa, krenuo sam kolima prema Zlataru, Kokinom brodu, reci Uvac, Novoj Varoši, tamošnjem jezeru. Rezervisao sam smeštaj u jednom etno domaćinstvu u “trouglu” sela Božetići, Radojevići i Kušići. Izabrao sam taj predeo da bih se – na pristojnoj distanci od Beograda i u sasvim drugačijem krajoliku – na čistom vazduhu koliko-toliko sabrao, promislio o svojoj prošlosti, ali i budućnosti. Surovu sadašnjost kao da nisam priznavao. Ne, nisam uspeo da se povratim, da se pomirim sa nenadoknadivim gubitkom koji sam pretrpeo. Bio sam sâm sebi dalek, paralelan, odsutan. Nešto neobjašnjivo me je vuklo nazad za Beograd, iako mi je Jevrem svakodnevno telefonom poručivao da ne brinem za njega, da me voli, da me čeka kad god da dođem… Ipak, s druge strane, odupirao sam se brzom povratku svestan da će mi u prestonici biti još teže nego izvan nje. A u meni i zemljotres i požar istovremeno, na momente se pojačavaju, pa smanjuju. Ukrštaju se u neizdrživom ritmu.
U tom turobnom raspoloženju ništa mi nije vredelo, nije značilo. Uprkos vanserijskoj ljubaznosti mojih seoskih domaćina, uprkos zamamnom pogledu na Zlatar, sumanutom “tabananju” pored jezera, bajkovitim vidikovcima i pejzažima, nebeskom čaršavu bez mane. Uprkos izvrsnom kajmaku i siru sa lepimjama, svežim jajima, božanstvenoj krtoli, neodmerenoj količini žute lincure. (Inače, tradicionalna “Zlatarska sirijada” je brend toga područja.) Uprkos jelima od prekusno spremljene boranije, šargarepe, luka… Uprkos čarobnim sokovima od nepreskanog voća. Uprkos obilnog degustiranja svežih plodova divlje borovnice, ribizle, kupine, jagode, drenjine, maline, trešnje i aronije i, na tom potezu ne tako česte – višnje. Uprkos besprekornim “spoljnim” uslovima, premalo sam spavao, iskidano. Prekomerno sam jeo i pio, ne da se zabavim, ne da zaboravim, nego da nekakvom dodatnom ludačkom energijom, osobenim dopingom oživim u duši ma i najmanji detalj Simoninog i mog prijateljstva i bezrezervne stopljenosti. Uprkos proplancima i livadama iz snova. Uprkos pronađenom letnjem gorocvetu, “zečijem maku”, lekovitoj a otrovnoj biljci koju sam bio u iskušenju da uberem i u jednom zalogaju progutam onako sirovu, fatalnu. Uprkos kratkom hodočašću do manastira Dubnica (izvori vele da potiče iz 1422. godine) gde se zagrcnuto pomolih i upalih sveće za žive i pokojne. I u manastirskom savršenom poretku stvari i mirisnoj jednostavnosti te svetinje, preda mnom je vazda “iskrsavala” Simona, čas zdrava, čas bolesna. Čas nasmejana i lepršava, čas pognute glave, ozbiljna – svakad veličanstvena, nezamenljiva. Zauvek moja.
“Pišem u prvom licu da bih bio siguran da sam još živ”. (Georgi Gospodinov)
(Odlomak iz “Suve kapi 2”, novele u nastajanju)
