Samo sam odškrinuo kutiju “Pandorinu” svoju
Tako da preostalo iz nje da iščili ne može,
A da ipak bude u stanju nekako da diše.
Pa sam u sebi, tobože sa sobom progovorio tiho,
Da ne čuje niko, što tiše.
I kao da mi razum veli:
Poslušaj sopstveno srce.
No njega već dugo nema(m).
Uzela ga i zauvek odnela Ona,
Meni nedostižna,
Nemilosrdna,
Savršena.
Zoran R. Tomić
