Zamisli rodiš se na par koraka od dvorca i svakog dana se penješ kroz suvu utrobu puža na njegov nemi, vitki zvonik. Zamisli da sa zvonika u zoru gledaš dugačke, šarene pravougaonike po kojima trče srndaći, da bacaš kamen sa te visine u vijugavi kanal, i brojiš svoje koncentrične godove koji se množe oko mesta na kom je kamen dodirnuo gustu, zelenu vodu. Zamisli da je taj kamen deo tog dvorca koji odjednom nestaje, i da se sutra taj dvorac ponovo rađa iz mrtvog jezera po kojem sada plutaju ribe. Zamisli klavir na sred vaskrslog dvorskog hola i kamin od belog mermera u čijoj blještavoj čeljusti plamti bukovo deblo, i da na tom deblu prepoznaš svoje inicijale urezane na dan kad si prohodao. Zamisli fontanu ispred dvorca, pauna sa belim šlajerom na prostranoj terasi, umivene vitke antičke stubove uz koje penju se čiste bršljanske ruke. Zamisli zvekir na novim crnim dvorskim vratima za koji se držiš kao za krvavu olovku čije si srce nekada davno zario u svoj detinji obraz. Zamisli svoju nemoć da napišeš bajku-najlepšu bajku nad bajkama, jer juče si se rodio na samo par koraka od dvorca, a već danas umireš pod odronom.
