ČEŽNJA ZA EMOCIJOM

Svetlani
“Tako volim tvoje čežnje”,
Ona mi u snu pre neku noć iznenada 
Usana vrelih tiho reče.
“I one tvoje mladalačke emocije ondašnje, 
Naše nemire u oblačni suton,
Kada ubrzano osvaja jesenje vetrovito veče”. 
“Čujem”, dodade šapatom, “da si ih preselio u knjige, 
I neka si, znam da morao si, 
Razumem, osećam, slutim da nostalgija i uspomene skladno upakovane leče. 
A ja, evo, jasno pamtim naše dane sreće bajkovite,
Tvoje ideje, nestašluke,
Ali i sate ćutanja i tuge. 
Jer da ih nisi s(a)kupio tako, te emocije i čežnje čulne
Na koncu bi možda iz tvojih očiju nestale, iz srca bez traga. 
Pa i dublje uronile, otišle daleko,
Tamo, mnogo dalje, 
U zemlju, u morske dubine, na nebo, 
U prostore vasione nepregledne. 
Izgleda da je baš tô način bio kao da ih u herbarij sačuvaš, 
Da i nedovršene slike naše velike ljubavi bar negde meko smestiš, 
Blago, brižljivo tû ušuškaš. 
Zatim dragocene korice drhtavo zatvoriš, 
Bolno.
I time (i) sebe u očaju, u seti bar malo zaustaviš, 
Sada kada su nestala verovanja, 
Propale nade, 
Kada su ovladale hladnoće, bizarnosti,
Brige”. 

“I dobro je što smo se (su)sreli baš onako i onda” – pričinilo mi se da veli Ona,  
“A ne više, a ne ovakvi, i ne sad, 
Nikako danas kada postali smo neopovratno hladni, ravnodušni, 

Dobrano smanjeni, pogrbljeni, posustali, 
Kao da smo zapravo neki drugi, potpuno tuđi, 
Dok nas obuzima mrak,
Prožima praznina, strah
I jad”. 
Pa mi volšebno izusti još:
“A ja te se samo divotno(g) sećam, 
Nasmejanog, preplanulog, svežeg,
Svekoliko poletnog, blještavo sjajnog, 
Neprekidno želj(e)nog, 
Telom mojim čvrsto zagrljenog. 
Do besvesti nežnog, magičnog
Ponekad i besnog, 
Opako raspojasanog, nagog.
Ruku blagotvorno toplih, poljubaca obostranih, 
Stopljenih, vlažhih. 
Tebe nezaustavljivo zaslepljenog, 
Potpuno mog i ludog. 
Tada i zauvek, 
Jedinog”. 

“Pa tako”, dovrši Ona,
“Varam sebe da mi starost surova,
U mislima na nekdašnje lêpo uzvodno ipak teče, 
Nasuprot nadošle ivice života,
Trošnog, sivog
Kraju primaklog sasvim, 
Lišenog svakog sutra, 
U odsustvu odavno minulih Nas, 
Bez maštanja, smisla i radosti, 
Tokom ovog dugog, 
Vegetiranja preostalog,
Ubogog”. 
Zoran R. Tomić

Crtica o autoru:

Zoran R. Tomić (Šabac, 1956) doktor je pravnih nauka, aktivni redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef Katedre za javno pravo. Osim naučnih i stručnih radova, oglašava se neretko u štampi i na književnim i drugim portalima u zemlji i inostranstvu kritičkim pravno-političkim tekstovima, ali i prilozima na ljubavne i filozofske teme – pričama, esejima, stihovima i aforizmima. Objavio je četiti zbirke novinskih kolumni: Struka i politika, Ustavno i srodno, Pravno, uspravno, upravno i Kafansko pravo i ostalo (s Natašom Petrović Tomić). Takođe, ima i svesku priča, eseja, pesama i aforizama Ljubav („Glosarium”, Beograd 2021), knjigu priča Emotivna preslišavanja („Dosije studio”, Beograd 2022, recenzenti univerzitetski profesor književnosti Mihajlo Pantić i novinar Dragoljub Draža Petrović) i zbirku priča i eseja – Trnje u snovima (Dosije studio,Beograd 2022, recenzent profesor Mihajlo Pantić). U trobroju književnog časopsa Sent (61–63/2022) objavljen mu je esej „Ogledalo“. Dobitnik je Nagrade „Dragiša Kašiković“ (2022) za književne i publicističke tekstove. U 2023. godini objavljene su dve njegove knjige poezije: Komadići života i Nebo u nama (obe, Dosije studio, recenzent prve – književnik Enes Halilović). Nadalje, pesma „Ne kao Ti“ uvrštena je, povodom raspisanog konkursa, u dvojezičnu knjigu-spomenicu SRMA za Acu Šopova (Beograd, 2023). Na pragu štampanja mu je rukopis knjige-romana „Presek, uzvodno“ – listovi autobiografije, knjiga prva (recenzent univertzitetski profesor i književnik Mihajlo Pantić).

Živi i stvara u Beogradu.