ЗЕЛЕН ВЕТАР, ЗЕЛЕНЕ ГРАНЕ

Драган ме чека на пијаци. Тако смо се договорили преко фејсбука. Понела сам му „Лососа“. Носим га у картонској кеси, а преко сам ставила мало зелениша, који сам купила на самом улазу у круг пијаце. Не знам где тачно идем. Где му је канцеларија.

Никада нисам волела пијацу, али последњих година се присиљавам да је отрпим. Не, нисам се навикла. Једноставно приморавам себе, покушавам да будем као други. Неки писци, наводно, баш „воле пијацу“. Не разумем шта ту може да се воли. Али не смем дозволити себи да се издвајам. Сви иду на пијацу, а ја нисам некакв сноб и могу повремено да отрпим све те баналности свакодневног живота. Човек на свашта у животу себе примора. У осталом, у мегамаркетима у којима купујем често се не може наћи свеже поврће, а пијаца је баш прекопута моје зграде. Страх од сељанки (навучен још на Каленићу, из времена студирања) које из петних жила урлају наређујући ми да купим баш њихове производе, никада није минуо. Зато безмало протрчавам кроз тезге и пратим линију слова г, где се налази „моја жена“ код које купујем јаја, свеже коре, орахе и мед. То је љубазна и културна жена, није агерсивна и не жели да ми ували више нечега него што ми треба. Хитам према њој нехотице, увежбаним путем, иако данас нисам пошла да пазарим. Схватам то тек када ме она љубазно поздравља и вади кесу, шири је и пита шта да стави:

„ Добар дан, душо! Колико јаја?“

„ Десет.“ –  кажем помирљиво.

Не треба ми заправо ништа, пошла сам Драгану да донесем књигу, али како сада то да објашњавам „мојој жени“ која на овој хладноћи дрхти и верно цупка од шест ујутру? Док пажљиво ређа јаја у кутију, па ставља у кесу, вадим ситниш и стављам јој на длан. Тада осетим нежни додир лактом о свој лакат:

„Хеј, мала, хоћеш на једну врућу?“

То је он. Осмехује се, зуби су му тако здрави и бели и после оволико година. Коса му је проседа и прилично разређена на челу. Убуцио се. Дува у шаке и цупка.

„Ево, само да покупим јаја!“ – захваљујем се жени и настављам за њим, кроз лавиринте пијаце.

„Колико још до твојих просторија, Велики Штрумпфе?“ –  питам.

„Скоро смо стигли“ –  каже Драган и показује ми главом да пожурим.

Када сам први пут дошла код њега, са другарицама, једва смо пронашле пут. То је била забит, периферија, део града око болнице где су претежно живели Цигани, неки у  страћарама, неки у велелепним здањима (зависно од тога да ли су гастарбајтери или социјални случајеви). Пролазиле смо шљунковитим путем пуним рупа док су кучићи лајали, а сви људи који су боравили у двориштима, и бели и црни, поздрављали су нас као да се знамо. Страх који сам осећала, што од непознатог краја града, што од толико Цигана на једном месту, био је исти као овај који осећам док се крећем пијацом. Куће су биле обојене у највеселије боје: љубичаста, розе, зелена, плава… Белих није било. Знале смо да је Драганова бела, упозорио нас је на то да је то једина бела кућа у том крају. Чекао нас је на почетку своје улице, и махао.

„Извол`те, ивол`те, извол`те рибу! Ослић, кечига, сом, лосос! Папалине! Хајде, госпођо, купуј, нека ти је срећна слава!“ – узвикују продавци.

Колоне натоварених жена крећу се у мимоходу. Боже, хоћемо ли икада стићи, не могу да поднесем ову гужву. Капути, јакне, масне косе стараца, прејаки парфеми нафраканих тинејџерки, капе, тобре, џакови, кишобрани (иако је киша престала). Јабуке! Паприка! Кромпир! Мед! Крушке! Банане! Мандарине! Риба! Ах, тај мирис рибе, целом левом страном се ширио и уносио талас соли, талас мора, талас севера. И речна и морска, залеђена и смрзута. Лосос: 440 динара, исто колико кошта и примерак моје књиге.

„Ево, овде може да се купи лосос!“ – каже Драган.

Мисли нам се још увек подударају. Животи, не.

Коначно стижемо. У просторији је топло, дува нека грејалица, сто са две столичице, прозорчић као онај кроз који је гледао Гроф Монте Кристо. То је заправо собичак-канцеларија, три са два. У углу је полица са двадесетак књига. На књигама послужавник са кафеним шољицама и чашицама за ракију.

„Седи, хоћеш кафу или ракију?“

„Кафу, хвала. Знаш да не пијем ракију.“

„Још увек? Сећам се да си на мом испраћају попила једну.“

„Једну, на силу, кад си ме ти наговарао. Неке се ствари не мењају. Знаш да сам и ја  спортски тип“…

Ту застајем, стрепећи да ли ће нешто одговорити. Кајем се, али сад је касно. Речи се не могу вратити тамо одакле су пошле. Ипак прећуткује. Правићемо се да спорт нисам споменула.

„Идем код комшије за воду. Покварио ми се решо. Али имам кувало, не брини. Само воду да донесем“… – одлази Драган и осмехује се у оквиру окруњених врата, која остају да клапарају за њим.

Вода у колену, то је била дијагноза. После друге операције није више могао да теренира за „Партизан“. У време кад смо се забављали, тренирао је и путовао у Београд сваки дан. Тако смо се упознали. Седишта су нам била спојена, а моја коса се развила из импровизоване пунђе и случајно пала на његово раме. Ја сам гледала кроз прозор, размишљајући о графичком раду из Статике, а он је дремао. Заправо, изгледало је као да дрема. Чим је моја коса пала на његово раме, отпочео је разговор. Говорили смо мало. Ја идем код сестре која студира у Београду, он иде на тренинг. Мисли да сам старија од њега.

Вратио се са флашом воде, направио кафу и послужио у минијатурним шољицама, какве су некада користили наши родитељи. Мирисала је опојно. Умео је лепо да кува и као младић. Када сам први пут била код њега, са сестром и најбољом другарицом, спремио нам је шпагете са пармезаном. Лепо му је стајала кецеља и ја сам због тога осетила нежност. Од почетка је то био некако више родбински него љубавни однос. Кухиња, сто, храна, у углу собе полица са књигама. Много је читао и увек смо разговарали о књигама. Одмах сам пришла полицама и почела да копам: све оно што су у то време и моји родитељи куповали. Тада су се књиге куповале на кредит. Толстој, Достојевски, Кронин, Перл Бак, Нушић… Био је ту и Лорка. Зелено, волим те, зелено, зелен ветар, зелене гране…

„Могу ли сада, коначно, да добијем књигу? Кад је већ нема у књижарама!“ –  пита озарен.

„Извини, заборавила сам“… – вадим зелениш, и она јаја која сам ту непланирано ставила, и пружам му књигу.

„Хвала! Баш је лепа корица. Климт?“

„Климт. Љубав.“

„Нисам до сада видео ту слику.“

Наша је веза кратко трајала. Отишао је у Цеље да одслужи војни рок и одатле ми послао разгледницу. Била је потпуно бела, ничег на њој, ама баш ничег. На полеђини је писало: „Цеље под снегом“. Увек је умео да ме насмеје. Имала сам шеснаест година. Он, осамнаест. Није било говора о „чекању из војске“, како се некада говорило када момак оде да одужи дуг отаџбини а девојка му се закуне на верност. Обично су се такве везе трауматично завршавале. Девојка нађе другог, а војника спопадну суицидне мисли. Драган никада није био патетичан. А ни мени никакво „чекање“ није падало на памет. Па једва да смо се пољубили. Али, било је ту још нешто. Још нешто је, као невидљиви балван, стајало на путу.

„Како беше, ипак си се удала за спортисту? Спорт са лоптом, беше?“

„ Одбојка!“ – потврђујем са осмехом.

„ Није ком је суђено, него ком је речено!“ – говори он гледајући ме у очи.

Кроз прзорче се чује жагор. Неки пролазници машу Драгану, заврте главом и настављају. Очигледно га сви познају. Видим на шта циљају и смешно ми је. Један Цига му прети прстом, куца у прозор са спољње стране и изговара споро, кривећи усне, како бисмо га лакше разумели читајући му са усана: „Све ћу да ка-жем Кри-сти-ни!“ Кристина је Драганова жена, то сам видела на фејсбуку. Онда се кези показајући црне, покварене зубе. Црвена јакна испрљана по рубовима, неки полураспаднути шал, ципеле које једва да имају ђонове. Гледам у њега, као дете кад гледа филм. Осмехујем се „контролору“ и намигујем му. Прстом одмахујем, показујући на Драгана, као да није ништа озбиљно, и он уз одобравање шеретски наставља да се пробија кроз редове између тезги.

„ Хоћеш да пустим музику?“ – пита Драган.

„ Шта имаш?“

„ Нешто за тебе!“ – у неверици гледам како вади касетофон и пушта касету са Вагнеровом музиком.

Иако има паметни телефон, слуша музику са касетофона. Покушавам да се сетим где су завршиле моје касете, када се сестра пре двадесет година удала. Вагнерова „Зима“ преплављује малу просторију загушену успоменама.

И тада, када сам први пут била код њега, пустио је Вагнера. Кувао је и звиждао ту  мелодију, са отвореним прозорчићем у кухињи. Кроз прозорчић је излазио мирис сира и мамио његовог пса, који је весело лајао њушећи наш оброк. Била је то дивна комбинација псећег лајања, Вагнера, звука Андрићевих реченица из „Знакова поред пута“, крчкања пасте и нашег жагора. На смену смо, све три, ишчитавале Андрића, свака по пасус, док је Драган, главе савијене испод аспиратора, испробавао сос од пармезана и нудио и нама, једној по једној, да дамо свој суд.

Када је послужио јело, већ смо биле заиста гладне. Заједно смо износиле прибор за јело и постављале сто. „Главни кувар“ је одвезао кецељу и сео на чело стола. Сто је био прекривен белим хекланим столњаком, шарене салвете су биле постављене поред сваког тањира, а  тањири су били зелени.

Одједном се на вратима указала жена. У рукама је држала кесе пуне намирница. Тихо је ушла, изговорила „Добар дан, децо“, и наставила према кухињи. У грудима ме је стегло.

Видно уморна, али носећи тај свакодневни женски умор као што га носи свака жена, као што га је носила и моја мајка, изула се у предсобљу и ходала боса. Ћутке је почела да ређа намирнице по кухињској радној плочи.

„Ово је моја мама.“ –  рекао је Драган, а она нас је благо погледала.

Нас три смо климнуле главом у знак поздрава и наставиле да жваћемо. Погледи су нам били упрти у ручак. Жагор је престао.

Није нас упозорио да ће се мама појавити. Рекао је да ради у болници по сменама и ми смо мислиле да је сада у смени, јер, зашто би нас, иначе, баш у то време звао на ручак? И овако смо се виђали у граду свако вече. Можда је баш желео да је упознам?

Жена је имала густу црну косу, крупне црте лица, крупне очи, јаке црне обрве,  широк нос, велика уста, све на лицу је било некако изражено и крупно. Локне на фризури су такође биле крупне. Подсећала је на моју мајку, том фризуром, али… Моја мајка је била плавоока. Имала је коврџаву косу, али смеђу. Црте лица су јој биле нежније и тање. И, имала је, белу кожу. Белу пут.

            Цига се враћа и поново куца о прозорчић. Драган га позива унутра.

„ Хајде, Роберте, уђи на једну врућу!“

„Ћу да уђем, него шта ћу!“ – каже Роберт. – „А ти, лепјко, цугаш, а? Кобајаги кафа, а унутра ракијица! Зна Роберто за те подвале!“ – тресе се од смеха, а голи стомак му извирује оспод раскопчане јакне. Смејем се и ја, али не одговарам. Мој деда је заиста тако пио кафу. Али ја не пијем.

„ Она је писац. Она пије само кад има ко да је види!“ – намигује Драган.

„ Па ево, ја је гледам!“ – узвраћа Роберт.

„ Ех, ти!“ – одмахује Драган.

Роберт прича о високим ценама за закуп тезги, псује, брише рукавом уста и долива ракију. Драган чита рецензију „Лососа“ на полеђини и видим како се удубљује у слику на корицама. Пар, оивичен дрвеним оквиром по којем пузавица увија цветове. Иза, црно. Црно, као  љубав. Црно, као живот. Пролећу ми пред очима слике ромског насеља. Бела разгледница Цеља под снегом. Пролећу атлетске стазе, медаље, аплаузи… И лице уморне, тамнопуте жене, која доноси кесе са храном за своју децу. За два бела сина, која ће с муком одшколовати. Један од њих ће се рано оженити и отићи у иностранство. Други ће се посветити атлетици. Добиће воду у колену. Потом ће одустати од атлетике и живот проводити на зеленој пијаци. Наплаћујући сељацима тезге. Читајући. Зелено, волим те, зелено, зелен ветар зелене гране…