Milica Jeftimijević Lilić: SRCE SVE ZNA

U davna vremena, možda i ne tako davna, stotinak godina ponekad u životu naroda i ne znači mnogo, narod je imao običaje koji su se strogo poštovali. Znalo se kad se i kako šta čini. Predano se radilo a povremeno bi se na saborima uz muziku davalo oduška naporima i brigama. Tada su se sklapala prijateljstva i spajali mladi da bi nastavili život porodice. Roditelji su u tome imali glavnu ulogu ili najstariji članovi koji su o svemu brinuli. No, uvek ima i izuzetaka.

Bane je bio zreo momak, čak je i okasnio sa ženidbom, u to vreme čim se postane punoletan, odmah bi se roditelji pobrinuli da se mladi udome i stvaraju porodice.

No, Bane je imao neki unutrašnji kompas koji ga je u svemu vodio pa i u tome i ni pred kim nije hteo da pogne glavu.Uprkos ljutnji roditelja što se ne ženi, a predlagali su mu brojne lepe de vojke iz dobrih kuća, on bi samo odmahnuo rukom i rekao: Nije vreme. Na prigovor da je vreme odavno prošlo, on bi samo zagonetno odvratio: Moje srce zna!

Bila je balaga zima, Božić samo što je prošao a na Mali Božić u Žitkovcu kod Zvečana, održavao se sabor i on reši da pođe nekako osećajući da će se tu nešto važno desiti.

Stigao je lepo obučen u narodnu nošnju kao i većina mladih. Pozdravljao je prijatelje, igrao u kolu, pevao i na neki način bio glavni, plenio je harizmom koju su svi osećali.

Iznenda se okrenu i iza sebe ugleda prelepu mladu devojku, gotovo devojčicu vrlo razvijne telesne građe, iako je on odmah shvatio da se tek zadevojčila. Pogledi im se sudariše kao varnice munje a ona ne obori pogled, što njega začudi. Očekivao je da će se postediti.

Pogledi potrajaše, i kao da su u sebi imali sondu koja ispituje i najsitniji detalj onog drugog.
U tom času, njegov dobar prijatelj, a njen brat, reče u šali:

– Polako, momče, nemoj mi slomiti sestru tim ubojitim pogedom, ona je još dete, nema ni punih petnaest!
― A, tako, dakle, ti i od prijatelja kriješ ovo blago…

Još on ne završi rečenicu a ona smelo istupi:

-Ja sam Nada, i nisam dete, a moj brat dobro brine o svojoj sestri.

Bane ga srdačno zagrli i sponatno reče:
― Brinuću i ja, ako Bog da!

Goč je svojom bukom zaglušio njegove reči i ubrzo se njih dvoje nađoše u kolu.

Bane je odjednom osetio kako mu se prsa šire, kako bi mogao poleteti, kako je nešto dugo skrivano u njegovoj duši što ga je zaustavljalo, otklonjeno. Kako se s licem te devojke sav svet u njemu preobrazio. Kako je onaj kompas zaustavljen i kako je potraga za pravom završena. Prava je stajala pred njim. Nada. Kakvo obećavajuće ime, pomisli on. Znao je da će je sresti zato nije pristajao ni na jednu. Potvrdilo se da srce zaista zna!

Oboje su poneseni muzikom okrilatili, igrali jedno do drugog, gledali se očima srca i znali da su se sreli za sva vremena.

Njen brat, koji je odlično poznavao svog prijatelja kao probirljivog ćudljivog samca, odmah shvati šta im se zbiva. No, ona je takoreći dete, nema ni punih petanest godina. Šta da uradi, ako je on zatraži. Zar da ga odbije, a s druge strane, kako da prihvati, ona nije ni svesna šta joj se dešava. Ponela ju je muzika, njegova pažnja, zadivljenost koju je videla u očima svih koji ih gledaju.

Vreme je odmicalo u veselju i nadmetanju mladih ko će najduže izdržati u kolu. Bane se, na trenutak, izvini Nadi i pođe da potraži njenog brata koji je negde sedeo i pio sa svojim društvom.
Kad mu se približi, ovaj mu u šali reče:

― Prežive li, toliko igre nije lako podneti.

― Danas je započela moja igra za ceo život. Moja najdraža i najozbiljnija igra. Rode moj, ovo je Bog udesio. Da jedina devojka zbog koje sam na prvi pogled izgubio glavu, bude sestra mog najboljeg druga. Neću dužiti, a Bog mi je svedok da ću reći samo istinu: Ja danas odavde ne idem bez tvoje sestre Nade!

Bilo je to kao udar groma iz vedra neba.

Nadin brat se gotovo zatetura od siline ovih reči. Nisu imali oca i on je bio glava porodice i sva odgovornost bila je na njemu. A znao je svog prijatelja kao odlučnog, časnog i ozbiljnog čoveka. Znao je da ni ove reči nije rekao pre nego što je ozbiljno razmislio. Na trenutak se preznoji u nedoumici šta da kaže a da ga ne povredi.

― Pa, dobri moj, što se mene tiče, ja bolju priliku za sestru ne bih našao ni da je svećom tražim. No, ne pitam se samo ja, moramo i nju da priupitamo.

– Svakako, odgovori Bane, ja već znam taj odgovor.

Za kratko vreme, prangije oglasiše da je okoreli neženja Bane izabrao životnu saputnicu.

Ubrzo krenuše prema Padinama na planini Rogozni, bez mnogo reči koje su nekako bile izlišne. Sve je izgledalo logično iako je sve bilo nelogično u tako munjevitom redosledu zbivanja, njih dvoje su osećali kako su povezani nečim dubokim i kao da su oduvek bili skupa sve znaju jedno o drugom i ne moraju da kažu ništa da bi se upoznali.

Posle nekog vremena stigoše kod Rujške škole i sedoše da se odmore. Bane ushićen srećom što je Nada pošla u život s njim, pruži ruku da je zagrli.

Ona se hiro odmače: Nikako, samo kad uđem u tvoju kuću, tad ću biti tvoja žena.

On se samo nasmeši i pomisli, to je prava čestita devojka, ako Bog da imaćemo vremena da se grlimo dok budemo živi.

Svadba je brzo obavljena i mladenci započeše svoj život iako je Drugi svetski rat već besneo svuda okolo.
Ne potraja mnogo, tek neki mesec i njihova sreća bi na najgnusniji način prekinuta. Bane je bio regutovan i sa nekoliko mladih momaka, potom, odveden u Nemačku u zarobljeništvo. Nada je neutešno plakala, molila se i verovala da će joj se vratiti.

Duboka tuga zatamnila je njeno blistavo lice puno ljubavi. Skrivala je svoj bol i bila poslušna snaha. Ali, vreme je odmicalo. Činilo se da je sve završeno. Da se nikad više neće sresti sa voljenim suprugom.

Komšije su je krišom pratile i mnogi su je onako rascvetalu punu ljubavi i jedru, priželjkivali za sebe ili već pomišljali kako bi je trebalo ponovo udati jer se po svemu sudeći Bane više neće vratiti. Možda je poginuo, mislili su, a možda je i ostao tamo da živi kao i mnogi drugi koji su zasnovali nove porodice i nikad se više nisu vratili.

Dolazili su joj sa raznim predlozima a ona je izgovarala samo jednu rečenicu: Samo kad čujem da Bane više nije živ!

Srce joj je govorilo da ne gubi nadu. Verovala je svom srcu u kojem je on od prvog pogleda, u njegovu ljubav. Znala je da će on savladati sve prepreke i doći da nastave svoj veliki san tako snažno pokrenut njihovim pogledima, unutarnjim osećajem da su dve polovine iste celine ljubavi koja se iz svemira spusti na izabrane da tu opstane za večnost.

Dok je proživljavao najteže treuntke u zarobljeništvu Banetu je pred očima stalno bio onaj Nadin pogled koji ih je spojio i ulivao mu je snagu. Ma kako klonuo i telom i duhom kad bi se u mislima sreo sa njenim očima, znao je ona ga verno čeka i da će se on srećno vratiti kući. Na trenutak bi ga spopao strah, ona je toliko mlada, nisu se ni upoznali kako treba. Možda je neko preotme, možda je ona izgubila veru u njihov brak. No, ubrzo bi celim bićem osetio da greši, da ne sme ni najmanju sumnju da ima.

Kad je trebalo da krenu nazad u svoju zemlju te noći usnio je tako neobičan san i kad se probudio znao je da će sve biti kako treba. Sanjao je da je ranjen i zatvoren negde u nekoj kuli i da oseća strašnu žeđ. Nemački vojnik ga čuva i na njegovu molbu da mu da vode, on ga pusti da dođe do izvora. Ide iza njega i taman je trebalo usnama da dotakne vodu, gruba ruka bi ga zgrabila i udaljila. I to se ponavljalo mnogo puta a on je umirao od žeđi. U jednom trenutku, pomisli da se pomoli Bogu za kap vode ne bi li se spasao, možda će mu se smilovati. Podiže glavu i iznad sebe ugleda Nadino uplakano lice. Suze su joj se slivale niz lice i kvasile mu usne. On oseti kako mu se vraća snaga, zgrabi neprijateljskog vojika uze mu pušku i oslobodi se. Kad se probudio bio je siguran da ga voljena žena čeka u njihovoj kući.

Te noći ni Nada dugo nije mogla usnuti.U neko doba sklopi umrone oči. Ne zna koliko je tako gotovo sedeći žmurila tek, vide ga u nekom pustom predelu omršalog i gotovo beživotnog. Suze joj krenuše i ona iz sveg glasa poče plakati i dozivati ga. Utom joj se učini da i on nju zove. Nado, Nado. Glas je bio sve jači i ona onako bunovna skoči, vide da je svanulo a glas je dolazio iz dvorišta. Ona potrča, gotovo sigurna da je stigao. Njeno srce osetilo je da je blizu. Otvori vrata i vide suseda kako je sav nasmejan doziva.

– Muštuluk, muštuluk, Bane se vraća, poslao je depešu iz Beograda. Do uveče biće ovde.
Nada iz sve snage zaplaka. Nikad se nije tako slatko isplakala. Ovaj put od radosti.

Njen voljeni suprug vratio se uveče i sreća je tek tada na pravi način počela da cveta i daje plodove. Kao najlepši izdanci stilazli su jedan po jedan sin, njih sedmorica, potom i njihova deca, unuci. Svi vredni, dostojanstveni i časni. Bila je to najbolja nagrada za njihovu istrajnost i borbu sa životnim nedaćama, za njihov skladan odnos pun uzajamnog poštovanja i bez sukoba. Bog ih je nagradio za vernost i podario im dug život. Gotovo punih šest decenija poživeli su skupa potvrđujući da srce zaista nepogrešivo bira i da sve unapred zna!

Milica Jeftimijević Lilić