Raznolikost i lepršavost sveta i njegovih procesa ogleda se u radoznalom umu koji pokušava da zaviri ispod svakog kamena istorije i u svaku česticu kulture.
Tragač za smislom koji univerzalnu kulturu vidi kao vešto ispletenu mrežu čije niti nisu nacionalno ni rasno obojene. Za njega je kultura tok koji teče niz stablo čovečanstva i napaja ljude zavisno o njihovim potrebama, koliko sami imaju žeđi toliko će se i napojiti sa tog vrela. Kojčić, na ličnom primeru pokazuje – što je veće znanje, to je veće interesovanje, on otvara nove zapitanosti i savremenog konzumenta kulture imenuje kao čoveka nesigurnog, “bez snage da se suprotstavi opštem poniranju u infalntilnost”.
Tražeći nepropadljiv temelj stvarnosti čovek oseća strast za nepoznatim isptražuje i neretko se udaljava od sebe, a neretko dostiže puni smisao kada sva znanja pogleda kao jedno, jedinstveno zdanje, neparcelisano znanje. Kojčić piše o Denisu Gaboru, istraživaču svetlosti koja je bila zagonetka i za Monea; piše o ubrzanju vremena, o pojavama koje nisu vidljive oku u nama poznatom odmotavanju vremena, a ipak imaju dinamiku rasta.
“Neke odnose u svetu i oko nas prikriva samo vreme”, zapisuje autor ovih eseja i upire prst u konzumentski duh današnjice koji zamagljuje vidike onima koji su ophrvani pohlepom, istom onom pohlepom koju je primetio još Gaj Plinije Mlađi kada je uočio ljude koji ne vladaju svojim bogatstvom već bogatstvo vlada njima. Dakle, autor zapaža da za dve hiljade godina nema dramatičnog odstojanja u ponašanju čoveka, ali on vidi da je došlo do izvanrednog približavanja umetnosti, npr. reproduktivnost slike na papiru ili na internetu pojavila se kao meta-realizam.
U eseju “Kriza krize” Kojčić razmatra savremenost do čije biti čovek teško dolazi zbog egzistrencijalnog doživljaja. On krizu vidi kao ontološki krik dodajući da biće mora da odgovara svom pojmu ili postaje suprotnost. Biće se otkriva alarmom koji signalizira nedovoljnost, odstupanje od pojma. “Krizu čovečnosti iskazuje kriza umetnosti”, smatra Kojčić.
Dvadeset vek je doneo praksu da naučna znanja prestaju da bezuslovno služe čovečanstvu; postaju delom komercijalne strategije i baš tada dolazi do čovekovog osećanja zaokruženosti umetničkih ekseprimenata, smatra Kojčić, i navodi Džona Kejdža i njegovu bezglasnu kompoziciju kao tišinu koja se iz muzike vratila u tišinu, a to je povlačenje čoveka, odstupanje od punoće doživljaja sveta što odgovara Maljevićevom “Crnom kvadratu” ili Raušenbergovim praznim belinama. Zapadni čovek je sveden na dimenziju potrošača, a istočni čovek je uplašeno biće – to je misao Markuzeova kojom Kojčić finalizuje raspravu o krizi.
Posebna opsesija Dragljuba Kojčića je savremenik Damjan Đakov, ni konceptualist ni opsenar. Filozof često progovara pred delima ovog slikara i podseća nas da je umetnost širi pojam od estetike. Filozof tvrdi da slikar koristi lepotu kao sredstvo da nas uvede u alhemijski susret rascepljenih regija bića, pritom nema predumišljaj kada pristupa stvaranju slike. Kojčić tumači Đakova kao nekoga ko u sadašnjosti vidi trag večnosti i ko je formirao metod da posmatrač slike postaje njen subjekt samim tim i saučesnik.
Knjiga “Bez buđenja” meandrira preko varljive granice formi, a njenog pisca spoznajemo kao posmatrača i tumača koji je zagledan u mnoga lica sveta. U knjizi je izrečeno par hiljada vrednosnih sudova i čitalac se neće složiti sa svakim od njih, ali će nad mnogima ostati zamišljen, kada krene onim putanjama koje je trasirao pisac uveren da se čovek i svet dodiruju lepotom.
Kojčić obnavlja parmenidovsku ideju o jedinstvu svega postojećeg gde mnogi fenomeni imaju ravnopravne uloge, a suštinska iskustva stiču se na ganici doživljajnog i onostranosti. On umetnost smatra sredstvom za spozanju sveta čak i za spoznaju smrti.
Enes Halilović
izvor: Politika.rs
