1987.Omaž Žaku Preveru (“Za tebe ljubavi moja”)
Tražio sam je odbeglu to veče i celu noć januarsku,
I narednih dana uporno, uzastopce.
Po zabelelim novobeogradskim bulevarima pešice,
Padao je sneg gust, i kao da nazirem u njemu još stope sopstvene,
Čujem korake škriputave, usplahirene, meke.
Pod žutim svetiljkama i zimskim senkama Kalemegdana.
Obilazio “naša mesta” taksijim sa obe strane dopola zaleđene reke.
Kod njene gazdarice uzalud išao,
Reče: “nisam je videla već tri dana cela”,
Nije dolazila da tamo prespava onako plava, raspojasana,
Vesela, luckasta, neodgovorna,
Moja prekrasna,
Vragolasta, mila.
Od ljubomore već načet, zabrinut,
U bunilu zamišljajući sa Njom da sam,
Popih tri loze naiskap u bircuzu na Dunav stanici
Sav od hladnoće i pića rumen, zadihan
Dobrano besan, uznemiren, bezmalo raspadnut.
Raspitivah se o Njoj u kafićima omiljenim,
Odgovoriše da nije skoro svraćala da bi svoje “malo belo” poručila,
Novac neštedimice retkim sam poklanjao prosjacima,
Razmenjivao reči utehe sa teturajućim pijancima
Špartao besomučno oko Fontane i Palate sportova,
Na Dorćolu kompas izgubio,
U Profesorskoj koloniji i kod “Pionira” jezdeći umalo dušu ispustio,
Prokrstario strogim centrom, a ni Skadarliju nisam preskočio,
Lutao obalama pustim, kejovima klizavim.
Ni na beogradskim brežuljcima je nisam pronašao.
Do Crvenog krsta i dalje ka Šumicama hodio,
Ćak i Adu Ciganliju jedared uzduž i popreko obišao.
Sumnjao da je u nekom tuđem kutku ko zna s kim ušuškana,
A opet strahom ophrvan da joj se štogod rđavo nije dogodilo,
Opraštajući joj unapred sve samo da je vidim
Da joj glas upijem, da obaspem poljupcima lice njeno i telo.
Ne, nije se više meni vratila,
Nijedanput ne beše se ni javila,
Nismo se susreli već decenijama
(Možda se samo negde u prolazu mimoiđosmo neprimetno.)
Za svojom zvezdom je prominula,
Sreću i toplinu negde drugde našla.
Mene samoći i tišini predala,
Kad na nju pomislim alergija na alegoriju me svakad spopa(da)la,
Poeziji me kao spasonosnom leku u naručje ostavila,
Sanjarenju i imaginaciji prepustila.
Lepotu uspomena zauvek mi podarila.
Nije mi se ta idila nikada ni sa kim ponovila.
I neću da verujem da je nâs zagrljene ondašnje sasvim zaboravila.
Zoran R. Tomić