Gledati Kagemušu

Film “Kagemuša” smatram remek-delom. Reč je o ostvarenju japanskog reditelja Akira Kurosave iz 1980.godine.

Ova epska priča smeštena je u 16.vek. Šogun Šingen je ranjen, inficirana mu je rana i on umire, a umesto šoguna vladajuća porodica prikazuje vojnicima i narodu njegovog dvojnika, običnog lopova. Niko od ljudi nije otkrio ovu prevaru,jer ljudski instinkt nije što i životinjski, ispostaviće se na kraju filma. Lopov je, gle čuda, na kraju poverovao da je baš on šogun – u poslednjoj bici jurnuo je na protivnika hrabrije od bilo kog istinskog borca. Ovo je i priča o ljubavi koja je svima potrebna, I o politici koja je svima za petama, priča o lažnom i stvarnom autoritetu.  Film je poznat i pod nazivom “Ratnikova senka”. Za realizaciju ovog filma Kurosava je dobio finansijku pomoć  od dugogodišnjih poštovalaca Frensisa  Forda  Kopole i Džordža Lukasa.

Pri put sam odgledao film 2008.godine. Uživam u tom filmu i smatram ga pokrentnom poezijom. Simbolika, dinamika priče, surovost čoveka… sve to je zahvatila vrhunska imaginacija japanskog reditelja. Iz društvenog okvira, na kraju, priča iznenada sklizne u bolnu ljubav lažnog dede i lažnog unuka.

Kasnije sam “Kagemušu” gledao još par puta i utisak je sve bolji. Svaki detalj je postavljen s razlogom. Naročito sam uživao u detaljima koje prvi put nisam primetio. Jedan obmanuti vojskovođa u jednom trenutku zapeva o životu kao iluziji, a to je detalj kome sam tek u drugom gledanju spoznao veličinu. Prevareni vojskovođa zapeva o životu kad sazna da je prevaren od dvojnika, praktično od nepostojećeg šoguna.

Malo je filmova koji mi privlače pažnju. Više od 90 odsto današnjih filmova su obično holividsko smeće – traka koja leti uzalud. Remek-delom smatram i turski film “Yol” (Put) Jilmaza Gineja. Poslednjih godina pražnju mi je privukao “Milioner iz blata” zbog originalnog izlaganja radnje. Cenim “Već viđeno” Gorana Markovića i malo poznati film Dragana Kresoje “Još ovaj put”.

Enes Halilović