Ja, Aleksandra Jovanović

Ime i prezime: Aleksandra Jovanović

Datum i mesto rođenja: 23.07.1996. Vranje

Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: Nemam pojma, nikada nisam probala. Verovatno bih se mnogo gore snalazila u prostoru bez gugl mape. Ali sećam se perioda pre prvog mobilnog telefona, trčanja do fiksnog, umirujućeg zvuka okretanja zupčanika, onda brzog izgovaranja uvek iste rečenice: Dobar dan, ovde Aleksandra, da li ta i ta može da izađe da se igra? Bar su ti pozivi sa mobilnog postali manje stresni.

Koju osobu najviše cenite: Da li je osoba živa ili mrtva, istorijska ličnost ili fiktivna? Neko koga poznajem ili neko čiji rad pratim? To bi sve bili različiti i mnogostruki odgovori, ali generalno cenim ili bolje rečeno, divim se osobama koje tačno znaju kada da se pobune, kada da budu oprezne a kad izrazito hrabre.

Grad u koji želite ponovo otići: Nema grada u koji ne bih ponovo otišla, srećom. A volela bih da vidim Napulj, po prvi put.

Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Generalno sam sklona forsiranju jednog te istog jela i po mesec dana, dok mi se neminovno ne smuči. Trenutno, to bi bila neka pasta sa četiri ili, još bolje, šest vrta sira.

Kome najviše verujete: Verujem svim bliskim ljudima koje ili aktivno znam mnogo godina (Kada sad računam, neke više i od petnaest što je zastrašujuća misao), ili intenzivno viđam. Prosto, svašta smo proživeli i videli jedni kod drugih i izabrali da ostanemo tu. Taj izbor, koji se, čini mi se, pravi svakog dana, neminovno vuče za sobom poverenje. I to je možda najlepša stvar kod prijateljstava. Niko vas ne tera da ga održavate, niste primorani na to, nema nikakvog ugovora, pravnog ili krvnog, a ipak ga birate.

Gde se najbolje odmorite: Kod kuće. Ili na krevetu ili na trosedu.

Najbolji dan u životu: Ima dosta dana za koje sam bila sigurna da su najbolji, pa me neki novi, uveri u suprotno. U ranom detinjstvu, to su sigurno letnji dani na selu, pravljenje tvrđava od praznih gajbi piva, pravljenje lažnog duvana od listova oraha, kada sam konačno naučila da vozim bicikl pa sam išla sa njim i do prodavnice, što je nekih dvadeset metara. Kada mi je prvi put ljubav bila uzvraćena. Lenje večei uz brzu hranu i filmove iz ranih dvehiljaditih, neke ljubavne, neke prijateljske. Dan kada sam saznala da će moj prvi rukopis biti objavljen, dan kada sam saznala da sam primljena na fakultet i pomislila: dobro, ipak nije sve propalo. Zatim, jedna vetrovita noć na plaži, kada su svi lokali na šetalištu iznad konačno prestali da rade i čuo se samo naš, histerični smeh. Svako vraćanje iz grada u dobrom raspoloženju.  Dan kada je nestala voda u vikendici na planini, ali nas to nije sprečilo da napravimo roštilj i uprljamo sve postojeće sudove. Kada smo već kod planine, jedna zora (samo zimi), kada je trčanje po snegu, sa ničim više osim obmotanog peškira, izgledalo kao dobra ideja. Veče kada sam prvi put pogledala film “Imitacija života”, što zbog filma koji je fenomenalan, što zbog onog što je došlo posle. Ispada da ima dosta dana.

Poslednja laž na koju ste naseli: Više sitnijih laži ili ne toliko laži, koliko praznih obećanja.

Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Prilično. Ne toliko u smislu postavljanja stvari, koliko u gubljenju vremena na gledanje tuđih.

Najlepši poklon koji ste dobili: Ne znam da li se računa u poklon, ali neka bude… pas.

Omiljena životinja: Pas. I to je oduvek bilo tako, samo sam pre, u onim leksikonima u osnovnoj školi, bezveze navodila egzotične životinje da bih bila zanimljivija.  Sigurno postoji neko kome je armadil omiljena životinja, ali to nisam ja.

Omiljeni muzičar ili bend: I ovo je bilo nešto na šta bih često lažno odgovarala. A istina je da naprosto nemam omiljeni bend ili muzički pravac uopšte, ako ne računam opsesivno slušanje svih Dizni numera jedan poduži vremenski period. Najčešće se za pesmu vežem preko filmova, serija i knjiga. Ili je potrebno da neko pusti nešto na repeat dovoljno puta u mom prisustvu i stvar je zapečaćena.

Omiljeni pisac: Verovatno svako čije me je pisanje na neki način formiralo, pa čak i da ga/je ne čitam više. Ali mogu da preporučim par knjiga koje sam skoro pročitala. “Slobodna: Odrastanje na kraju istorije” (Lea Ipi), “Vremensko sklonište” (Georgi Gospodinov), “I onda opet, iz početka” (Filip Grujić), zatim knjiga koju nisam skoro čitala ali za koju očajnički želim da je što više ljudi pročita: “Sezona uragana” (Fernanda Melčor).

Poslednja knjiga koju ste pročitali: “Troje”, Džulijan Barns.

Omiljeni filmski lik: U pitanju je tv serija “Beef”, a likovi su Danny Cho i Amy Lau. Zapravo, dan kada sam odgledala “Beef” komotno može da se uvrsti u jedan od boljih dana.

Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Ne pratim sport, ali mi je ostala u sećanju baka koja pije pivo(samo penu) i tako pred punom čašom pene psuje nekog na teveu. Takođe mame, koja je, kada je Đoković pobedio po ko zna koji put, ustala i skakala. Baš u takvim trenucima bih na kratko zažalila što ne pratim sport.

Tim za koji navijate: Kad sam bila mala, pričala sam “za one koji gube”, jer je to moj deda ponavljao, ali do danas ne znam zašto. Da li se solidarisao sa slabijim timom ili je u potaji navijao za drugi, ali nije hteo da urekne?

Omiljena narodna izreka: Bajalica koju je moja baba, kao i većina baba, pričala kad se neko od nas, dece, razboli: Na kucu, na macu i gotovo.

Koje pitanje najviše mrzite: Svako koje postavi neko ko i ne želi da čuje odgovor.

Vaša najveća nada: Ne smem da kažem, da ne ureknem.