Kad bih u jednoj rečenici morao da definišem život i rad prevodioca Dejana Lučića, rekao bih, jednostavno: on je čovek koji je želeo da grčkim rečima poveća procenat grčke krvi u svom telu. Iako letuje na grčkom primorju, on svakog jutra porani da se druži sa drevnim grčkim filozofima i besednicima. Njegovo sada i ovde dešava se nekad i tamo.
Žitelj Vrnjačke Banje, u mladosti vaterpolist, završio je filozofiju uzevši kao temu za diplomski rad Sokratovu ironiju, a ljubav prema starogrčkim filozofima ulio mu je čuveni profesor Branko Pavlović, stargrčki alfabet naučio od Marijance Pakiž. Nakon studija, Dejan Lučić se bavio plasmanom knjiga u Beogradu i tražio posao, što bi se reklo, u struci.
Kad mu je dosadilo da pakuje knjige, iz Beograda se vratio u Vrnjačku Banju čije kafane je dobro upoznao. Ali očeva ljubav bila je na strani mladog filozofa koji je već treperio nad muzikom starogrčkih reči. Otac je pratio oglase i slao kopiju sinovljeve diplome gde god je smatrao da se sin može zaposliti. I, kad su u Nikšiću otvorili katedru filozofije, otac je prijavio sina. Sin dobio posao i šta je mogao da ponudi stidentima – prvu istoriju filozofije! Dejan Lučić je preveo prvu knjigu Aristotelove Metafizike.
„Sve deluje kao igra, ali težak je starogrčki jezik. Još kao student, po 45 minuta svakog jutra sam bdio nad tekstovima drevnih filozofa, dodirivao reči, oskuškivao ritam rečenica, dvoumio se oko značenja… Sarogrčki jezik je u etapama, menjao se. Jedan je jezik Homerov, a drugi je jezik Platonov, vekovi su među njima, a sve je slojevito. I nije isti jezik Atine ili na primer jezik Aleksandrije“, kaže Dejan Lučić ističući da je ponajviše fasciniran glagolskim sistemom koji je slika bogatstva tog jezika preko kojeg upoznaje mišljenje, običaje, istorijske prilike, ekonomske pokazatelje, titraje polisa i vekova.
Stari Grci su bili i usmeni i pismeni, i mislioci i atlete, i državnici i robovi, ali svi u svim vremenima imali su jednu neverovatnu odliku – znali su jedni o drugima. Tada je znanje bilo vrlina, a ne kao sada – moć. Živeli su u vremenima bez medija, ali su u Halikarnasu znali za dobrog lekara u Agrigentu, u Atini su znali za govornika u Efesu, u Delfima su znali za matematičara u Aleksandriji, u Sirakuzi su znali za rvača u Gortini. Znali su jedni o drugima, jer su mnogo pričali, a pošto im brojeve telefona nisu pamtili telefoni i računari, pamtili su ono što su pričali.
Platon veli da Grci žive oko mora kao žabe oko bare. Kolonije su izazvale transmisiju jezika i kulture na Mediteranu. Grci su voleli da formiraju nove gradove tamo gde slatka voda ulazi u slanu vodu. A more im je bilo kao kuća. Izgube se negde na kopnu, ne mogu da se snađu, ali kad neko ugleda more – oni se obraduju, sačine čamce, otisnu se morem prema kući, jer gledaju sazvežđa i znaju kuda da plove prema svom polisu. Više su verovali vodi nego kopnu.
Godinama i decenijama Dejan Lučić čita sve što je u vezi sa starim Grcima da bi prevodio njihove tekstove, jer tanka je granica koja bi ga izvela iz konteksta koji mu ne bi bio poznat. Tako je prevodilac sa starogrčkog jezika postao tumač svega starogrčkog.
Kao dečak, kad bi pitao nešto babu, da li može, ona bi mu rekla: ela, ela. To može značiti i hajde, hajde.
Pradeda Dejana Lučića Josif, bio je Grk, trgovac. Neku uslugu je učinio Obrenovićima i dobio dobro parče zemlje, doselio se. Trgovao. Ostavio rodni Pirej i zavoleo Srbiju.
Ni slutio nije Josif da će njegov praunuk prevesti 12 tomova Jovana Zlatoustog.
„Malo je pisao Jovan Zlatousti u Antiohiji, krajem četvrtog i početkom petog veka, ali mnogo je besedio. Po nekoliko brzopisaca beležilo je njegove reči. Najviše je govorio o sirotinji i podsticao bogate da sirotinju pomažu, a imao je izrazit govornički dar – zato je prozvan kako je prozvan, Zlatousti. Bio je za mene veliki izazov da ga predam današnjem vremenu i izlijem u moj maternji jezik“, kaže Dejan Lučić koji se posle pravoslavne tematike prebacio opet u filozofsku – nedavno je javnosti darivao celokupni prevod kapitalnog dela svetske kulture – Životi i mišljenja istaknutih filozofa koji je napisao Diogen Laertije.
„On je to pisao za jednu bogatu damu čije ime nam nije poznato. Želeo je razumljivim stilom da sabere sve pouke i zanimljivosti iz biografija poznatih i manje poznath filozofa“, kaže Dejan Lučić koji sada prevodi besede Demostenove.
„Umro mu je otac, pa je on blago ostavio trojici poznanika, ali oni nisu novac dali ni Demostenovoj majci, ni Demostenovoj sestri, ni Demostenu koji se spremao da ih sudski goni tako što se spremao za govorništvo. Iako je imao govornu manu, nije se predavao, stavljao je kamičak pod jezik. Imao je tik da mrda ramenom, ali je okačio nož da ga ubada kad god pomeri rame. Na prvom janvom obraćanju, ljudi su ga izviždali, ali ni to ga nije pokolebalo. Na kraju bitke, dobio je spor, ali nije dobio svoj novac, jer su ga očevi „prijatelji“ verovatni već proćerdali.
Ali ostalo mu je nešto vrednije od novca, pomen u istoriji oratorstva. Voleo je Atinu i pozivao Atinjane da se bore za slobodu, jer je osetio da će ih Filip, makedonski vladar, napasti.
Svaka biografija žubori kroz tekst koji Dejan Lučić prevodi, a on se sada sprema da se posveti sofistima. „Platon ih je ogrnuo ružnim glasom, a oni su opak bili prosvetitelji. Želim da prevodima dam novi pogled na njihovu istorijsku ulogu“, kaže naš najbolji prevodioac sa starogrčkog.
A njegov sin Dimitrije bolje vlada novogrčkim jezikom od čuvenog oca.
Dejan je svakog jutra u pet nad tekstom. Prvo što svakog jutra radi – tri sata prebira po nekom drevnom tekstu.
U Vrnjačkoj Banji, kad ga u kafani drugovi sretnu, desi se da neko uputi jednostavno pitanje: šta radiš, čime se baviš?
Prevodim sa starogrčkog.
Šta ćeš, neko mora i to da radi.
