“Ponekad je neka misao bliža istini, stvarnosti, nego neki postupak. Možeš da kažeš šta hoćeš, možeš da uradiš šta hoćeš, ali ne možeš da podvališ misao”. (Ijan Rid, “Razmišljam da okončam ovo”)
Dosadno rominja majska kiša.
Taj ritam um uspavljuje, ujedno srce po ko zna koji put ozleđuje.
Ona je otišla davno a još je tû u meni budna.
Ne smeta ali i ne prija nemo “prisustvo” njeno.
A ravnodušnost osvaja sve više,
Dani odmiču sporo,
Od nove naklonosti ni traga, ni nagoveštaja, ni primisli.
Gubi se mera stvari,
Osećaj za vreme, za lepo.
Nije to poraz, samo tišina,
Ipak, blaga seta,
Surova zbilja,
I mokri trotoari.
Zašto uopšte na nju neprekidno mislim?
(Zato što na vidiku sledeće nema?)
No, izgleda da mi i ne treba niko.
Sebi ozbiljna sam postao smetnja,
prepreka opora.
Da li je bar Bog spreman da sasluša me?
Nastavljam da ćutim i mračan venem,
Bez osmeha na licu bledom,
Umornih očiju suvih,
Beonjača potamnelih.
Dok oluk ne prestaje da mrmori.
Okolo svuda i u duši mojoj – mutna voda,
Vazduh bez vetra težak, iako mirisa pun,
Evo već i pljusak mlaki stiže.
Ne pokrećem se, trnem mestimice kao da trulim,
Da li je sreća za površnost sinonim?
Da li je istina ime drugo za tugu?
Da li je život pritisak ka ništavilu koji uporno gamiže?
Da li si uvek na gubitku ako išta imaš?
Da li je materijalnost banalna,
a duhovnost zapravo sterilna?
Ili su, na kraju krajeva, sva ta pitanja
suvišna?
Čekanje…
Nejasnog čuda, promene perspektive ili, jednostavno – smrti?
Odsustvo želje i vizije,
svežine, čulnosti, uporišta.
Tamo niz ulicu dete neko neutešno plače,
I sirena kola se čuje u daljini.
U suštini sadašnjost je siva, beznačajna,
A jedino takva i traje, budućnosti lišena,
Jer kao da nevažno je šta bilo je,
I da li će negdašnja moja po nečemu da nâs pamti.
Evo već polako prestaje kiša, vetar se prolećni diže, oblaci se povlače lenjo,
Ali nema još plavetnila neba i sunca,
ni istinske nade, smisla, ni topline,
Ipak, možda me iz očaja prene
“The Way We Were”, pesma idilična.
Gledali taj smo film i voleli ga zajedno,
Kroz poljupce i suze, zagrljeni nežno,
Tvojom mekom kosom behu nam ruke zaklonjene.
Pa čeznem da mi san o dobroti oživi,
o iskrenim ljudima, o ljubavi prâvoj,
Da načas prašinu sa starih slika skine,
Pokrene romantične arije mladalačke
i naše divne uspomene.
Maštam da zapali opet onu vatru tragalačku, prepunu sočnosti i siline,
Da me obuzme celog u vrtlogu lude strasti,
Na putu svetlosti, radosti i miline.
“Ja koji vjerujem u ono što ne vidim, imam pravo da ne vjerujem u ono što vidim”. (Enes Halilović, “Ako dugo gledaš u ponor”)
Zoran R. Tomić
