SKRIBOMANI I MAMUT
- Jedan skriboman sjedi u kafani i puši. Pred njim kafa. I rakija. Za istim stolom, drugi skriboman. Puši cigaretu koju je dobio od prvog skribomana. Pred drugim skribomanom nema pića. Nama para. Nema ideja. Nema izdavača. Nema naroda koji hrli da kupi knjige. Jedini način da te upamte jeste da se ubiješ. Tada će sve oči biti uprte u tvoje djelo, kaže prvi skriboman drugom skribomanu. Ćute. Dugo ćute. Drugi skriboman ustaje. Odoh na prugu, kaže. Svaka ti čast. Dokaži da imaš petlju, kaže prvi skriboman. Izgrliše se. Izljubiše se. Oprostiše se. I dok drugi skriboman izlazi iz kafane, prvi dovikuje: Dokaži da si dostojan istorije! Konobar prilazi stolu. Daj mi još jednu rakiju, kaže prvi skriboman. Kud ode ovaj?, upita konobar. Na prugu, da se ubije. Bolje bi mu bilo da je platio sve što je dužan ovdje u kafani. Prvi pisac ispija rakiju. Ćuti i čeka. Poslije pola sata, ulazi drugi skriboman. Sjedne za sto. Prvi skriboman ga i ne gleda. Drugi skriboman počinje da se pravda. Legao sam na prugu… Ali, odustao sam, samoubistvo je potrošen štos, mnogi su se već ubili… Prvi skriboman i dalje ćuti. Drugi skriboman plače. Iznenada, prvi skriboman pljune drugom skribomanu u lice. Zatim obojica ćute. Prolaze minuti. Niz lice drugog skribomana slivaju se suze i pljuvačka. Plati mi bar jednu rakiju, cvili drugi skriboman. Tebi? Gnjido! Nisi u stanju ni da se ubiješ! Drugi skriboman je konačno zaustavio suze. Ćuti i gleda u pikslu. Daleko je do fajronta.
- Nešto u ljudima kvrcne, i oni počnu da pišu. Neki građevinski inženjer, godimama živio kao čovjek, godinama radio kao inženjer. Ništa nije ukazivalo da će skliznuti. Tek odjednom, u nizu mnogih dana, počeo je udarati tastaturu. On, koji je nekada bio šampion u trčanju na svearmijskom takmičenju, napisao je sedam romana za sedam mjeseci. Jedan roman o majci i šest istorijskih romana. Njegova upornost je nesumnjiva. Njegov cilj je zacrtan. Dosad nije želio da objavi ni pasus, ni red… Traži kontakte. Lirski je raspoložen. Piše mi u pismu: Odbijao sam da izađem u javnost kao što cura odgađa gubitak nevinosti. Sada je čas!
- Dževad, predavao geografiju u seoskoj školi. Stasao za ženidbu, stasao za život. Isprosio curu. Digao kredit da bi podigao kuću. U nekoj banalnoj svađi, Dževad je ubio tetku. Kocem po glavi. I svi se čudili, kako tako miran čovjek… i Novosti su javljale o tom ubistvu. Ali su greškom objavili kako je tetka ubila Dževada. Dobro, nema veze. I, dobio Dževad petnaest godina i odležao svih petnaest. Miran je na robiji bio, ali nemir mu u duši. Tokom petnaest godina, prije podne bi, u zatvorskoj fabrici, pravio šporete, a popodne bi, u ćeliji, pisao prozu. Rukom je napisao je oko tri hiljade stranica romana koji je nazvao: Krezube igre. Uoči izlaska na slobodu, neki robijaš, iz čistog zezanja, spalio je Dževadu sve papire. Tako je u dim otišao roman Krezube igre. U rastrojstvu, Dževad je prerezao vene. Ali nije skončao u zatvoru. Izašao je, ubrzo, na slobodu kojoj se nije obradovao. Očajavao i očajavao, jer narod neće pročitati njegov roman. Dževad i njegov otac su došli k meni. Ne znam ni ko im je predložio da se posavjetuju sa mnom, ali došli su, vrlo ozbiljni. Ja nisam mogao Dževadu predložiti ništa drugo nego da piše roman ispočetka. Čak sam skrenuo pažnju kako bi bilo dobro da roman bude mnogo kraći nego u prvobitnoj verziji. Ja neću moći opet napisati tako dobar roman, jadao se Dževad, čupao kosu… Otac ga smirivao, čak je bio spreman on da zapisuje roman, a Dževad samo da diktira… Pozdravismo se. Izađoše iz moje kancelarije, ali otac je, valjda namjerno, zaboravio naočari na mom stolu. Vratio se da ih uzme, i tiho mi rekao: Brate slatki, ispade teža knjiga od robije.
- Na festivalu, priđe mi neki skriboman: Vi ste Enes Halilović? Da. Nosim vam jednu knjigu na dar. Prišavši, skriboman otvori torbu. Tražio je knjigu, ali knjige nije bilo u torbi. Nema mi knjige… Izvinite. Primam izvinjenje, rekoh.I pomislih: ovo je najbolji od svih skribomana. Koji još uvijek nije napisao knjigu.
- Skribomani žive na mnogo načina, a umiru na isti način, kao skribomani. Jedna skribomanka, piše ovakvu priču. Vozila kola. I, udarila kravu. Krava odmah crkla na putu. Ali, skribomanka pokazala humanost. Pozvala kasapina koji je zaklao mrtvu kravu. Ona i kasapin podarili su meso djeci bez roditelja koja se začudiše ovom poklonu, jer odavno nisu okusila meso. Ovu priču prepričao sam na jednom sastanku gdje se diskutovalo o čitankama. Većina je, sasvim demokratski, bila za to da ova priča uđe u čitanku. Drao sam se! Kako se može meso crknute krave poklanjati djeci bez roditelja? I kako se može jesti crkotina? I kako će djeca spremati jelo od crkotine u smradu crkotine? Ništa mi nisu rekli. Podigoše ruke i priča uđe u čitanku. Demokratija je najgori oblik vladavine.
- Antologije su obično pune loših stihova. Kad god uđem u knjižaru, priđem polici gdje je poezija i odmah listam antologije. Listam i čudim se – koliko loših stihova na jednom mjestu. Nedavno, u knjižari, nađe me jedan dobroćudan i nasmijan skriboman. Dok sam listao te užasne antologije, skriboman je prišao, promrmljao svoje ime i pitao me, da li želim jednu debelu antologiju. Poezija o jezerima. Da. On je kupio tu antologiju i poklonio mi. Reče: Ja sam sačinio antologiju, ali nemam primjerak pri sebi, zato sam je sada kupio i poklanjam vam. Hvala. Saberimo gubitke ovog skribomana. On je gubio vrijeme sačinjavajući lošu antologiju, gubio je novac ulažući u uzaludan posao, opet je izgubio novac kupivši svoju antologiju, izgubio je primjerak poklonivši ga meni, izgubio je još par minuta u priči sa mnom, jer u meni prijatelja nije stekao. Sve najbolje vam želim, rekao sam skribomanu. Prijatno, doviđenja, nikada neću zaboraviti ovaj susret, rekao mi je skriboman. Začuđen, izašao sam iz knjižare. Ali začuh korake. Naravno, skriboman je trčao za mnom. Moram vas pitati, mada mi je neprijatno, priča se da ste povezani sa službama, sa tajnim centrima moći, da li je to tačno? Ugnuo sam ramenima… Da, jasno mi je zašto ne možete ništa reći na tu temu. Uveče sam listao skribomanovu antologiju. Poezija o jezerima. Skriboman je antologiju posvetio svojoj ženi za koju tvrdi da se utopila u jezeru, a on nije mogao da je spasi. Sklon sam da povjerujem – skriboman je usmrtio ženu potopivši je, a potom je, kao zakasneli alibi, sačinio antologiju i posvetio je žrtvi. I nabacio osmijeh infantilnog muškarca. Ne vjeruj skribomanu ni kad ti poklone nosi.
- Pojavio se jednog popodneva. Bio je siguran u sebe. Kravata svezana u debeo čvor, a sunčane naočare navrh glave. Nosio je debelu fasciklu na kojoj je pisalo 2014. Gospodine Hiniću – upitah ga – vi, kao tržišni inspektor, radite odgovoran i težak posao… kako ste napisali čak petsto pjesama za samo godinu dana? E, druškane… sviram ja i saksofon.
- Davno, u doba komunzima, jedan skriboman je uobrazio da je mnogo važan, te ga tajna služba prati i prislukuje. Čak je nosio ceduljice i piscima u pisanoj formi objašnjavao da su mu preko agenta, stomatologa, instalirali minijaturni mikrofon u zub; zato je govorio samo ono što je državi drago da čuje. U tom ludilu zamišljen je utopijski primjer društvene simbioze: državne uši u piščevim ustima.
- Preko pedeset pisama dobio sam od nekog skribomana. To su nepotpisana, kratka pisma, a slova u njima krupna i pažljivo ispisana. Obično se pismo ovog skribomana sastoji iz samo jednog stiha: Lešinari, lešinari su svuda oko nas! Ali par puta sam dobio i poruku: Ne kažem ljubičicama, vama kažem! Sve se može izdržati. Ali čuvajte se ljudi koji najavljuju početak nečega, početak bilo čega.
- Jedan manijak mi je poslao poeziju i naredbu da objavim sve u časopisu. U biografiji, umjesto godine rođenja, napisao godinu smrti. Imao je plan da digne ruku na sebe.
- Na primorju me našao neki skriboman, bivši ribolovac kojem je dosadilo da lovi ribu. Hvalio se kako baca dinamit i bere mrtve ribe na morskoj površini. Dao mi je rukopis romana Tuđa hobotnica na petsto stranica. Znao je da drži priču, ali nije znao da stavi tačku. Prelistao sam rukopis i predložio mu, da istu priču ispriča na sto pedeset stranica i biće to roman za objavljivanje. I još mu rekoh da to učini do narednog ljeta, ali već početkom zime poštom sam dobio Tuđu hobotnicu na hiljadu trista stranica. Pozdravlja me u propratnom pismu i kaže: Želim brzi odgovor.
- Čitaoče, nemoj se čuditi što se skribomani neće prepoznati u Čudnoj knjizi. Iako vrlo malo spava, skriboman nema vremena za čitanje. Skriboman samo piše i javlja šta je napisao.
- Skriboman samo piše i javlja šta je napisao. I orgazam je gubljenje vremena, smatra skriboman.
- Radnici koji su iskopavali glinu začudiše se kad ugledaše kosti. Bio je to ogromni mamut. Grubom rukom bager ga trže iz sna nakon petsto hiljada godina. Naučnici su utvrdili da je taj mamut bio ženka i da se najmanje jednom porađala. Visoka četriri i dugačka sedam metara, sa kljovama od preko tri metra, težila je oko sedam tona. Gdje je pronađena – tu je i uginula, zaglibila se u močvari. Stara i bolesna, nije imala snage da se izvuče. Što se više borila, dublje je tonula… Danas se ženka mamuta čuva u Kikindi, u muzeju, ka njoj su oči uprte, a blicevi miluju njene kosti. Svaki skriboman je svestan svog propadanja, ali se nada da će jednog dana biti otkriven kao nešto ogromno.
