“Ljubav je samo krik pobune protiv praznine života”. (Henri Bataj)
Ne, nismo putovali tada Orijent-ekspresom, sa Agatom Kristii u mislima proslavljenom
Od Istanbula meko, luksuzno klizeći valovitim Balkanom.
Bio je to jedan nimalo njemu sličan, sivi voz običan.
Slabo osvetljenje, kupei poluprazni.
Skromno snabdeven njegov vagon-restoran, nekako tužan
I raskliman.
Kompozicija vremešna iz Beograda – smerom čak za Koper.
A u njemu mi, bežeći iz prestonice od svih, makar za kratko negde naoko daleko.
Na sever.
U ledenom, vetrovitom februaru, 1984.
Opkoljeni jednim sumornim, bledim vremenom pretećim.
Nadolazećim.
Ta, ona Tatjana i moje sopstvo, samo neki mesec zajedno.
Puni nade i žara, još u iščekivanju budućnosti skladne.
Mladi, ludi, hrabri, spremao se u nama žar.
Ipak, ne bejah tih meseci siguran ni da postali još smo baš prâvi par.
Vejao je sneg, u vozu hladno, grejanja jedva malo, u hodniku njegovom zagušljivo, tesno.
A u polasku smo se, pomalo napeti, nepodnošljivo sporo rastajali od maglovite zore.
Pred nama sati mnogi, kloparajući, budni.
Zaprljani prozori, duboke na čvornovatim sedištima, bore.
Sve to kao da beše cena mala, avantura slepa – i neizvesno lepa! – našeg verovanja u bajkovito sutra.
Jer htedosmo prvi put zajedno da vidimo, osetimo i dodirnemo slano plavetnilo.
Ono zimsko, očaravajuće, nekada i naše jadransko more.
Sami i slobodni.
Posle mnogo kašnjenja, skoro u suton, čini mi se pred Zagrebom u nekoj maloj stanici,
Da li to Lipovljani behu?
Zadržaše nas bez objašnjenja.
Duugo.
Bezmalo od mraza ukočeni, dobrano gladni smo bili kada smo u neuglednu, prepunu čekaonicu ulazili.
A tamo nabasasmo, srećom, slučajno sasvim, na očevog velikog prijatelja, slikara, umetnika.
Čoveka staroga kova, dobričinu, zanimljivog, pomalo i čudaka.
Kao proviđenjem obasjani, s njim, s tim čika Spaletom, iz balona jaku šumadijsku rakiju smo pili, uz velike domaće sendviče s paprikom i slaninom.
Prožete žestokim mirisom i ljutinom.
Pa smo se tako bar za kratko prilično zagrejali i s njim u duboku noć raspričali.
I zahvalni, zagrljeni u mračni kupe se omamljeni vratili.
Da bismo makar na koji minut, pribijeni jedno uz drugo, oči zatvorili.
U osunčani Koper stigosmo tek ujutru, pa autobusom za Luku ruža neispavani, preumorni.
No nekako zaneseno srećni krenusmo.
Na odredištu, najzad, našom ljubavlju tek rođenom i obilnim doručkom brzo se okrepismo.
Te svekolikom promenom sredine, aktivno odmorismo.
Dakakoi do srži, i dušom i telom se upoznasmo.
Sve ostalo tih dana i noći, u povratku i dalje, umilna, neponovljiva pesma naših srca beše.
Narastajuća, silna, na javi a sada u bolnim pramenovima
Snena.
Vrati mi se ona sinoć iznenada, okupana smeškom, ujedno i setom prohujalih mena.
I predivnih, neizbrisivih, starih,
Tištećih sećanja.
“Bolje je ljubiti i izgubiti, nego uopšte nikada ne ljubiti”. (Andreas Muhč)
Zoran R. Tomić (iz neobjavljene pesničke zbirke “Promašaji”)
