So i Andrijana

   Otkad znam za sebe, obožavam so. Tako, prilikom čitanja “Glave šećera” Milovana Glišića, zamišljao sam ne grumen, već poveću grudvu soli – a ne šećera! – kako se ka meni kotrlja. A ja se tada nasmejan, pripremam da je, onako belu i kompaktnu, čvrsto prigrlim.

    I u ovim poznim godinama, ni po koju cenu se ne odričem soli. Za inat povišenom krvnom pritisku. Skoro da nema dana da ne popijem bar pola litre osvežavajuće gazirane, slane mineralne tekućine. Ona je bila i ostala moja infuzija.

    Bez nje, bez soli, ne samo jelo, nego i sam život – bio bi mi osetno prazniji, čak bljutavji. (Upravo mala zadovoljstva znaju da imaju snažan, nepredvidivo motivišući efekat!) Jer so je tako čista, prodorno oštra, nasuprot šećeru koji je nekako “trom”, “patetičan”, često i otužno odbojan u većim količinama. 

    So volim naročito zbog mora, zbog Danila Kiša i njegove opaske “da je za pečenje bolje da je preslano, nego neslano”, zbog takozvane slane sobe….Kad sam već kod književnosti, jedna mala, lepa i bogata hercegnovska knjižara, proslavivši baš ove godine dve decenije postojanja, ponosno nosi ime kojem je posvećen ovaj zapis: “So”. A “So u zemlji” je samosvojni istorijski roman Ljiljane Habjanović Đurović. Dok “Šaka soli” predstavlja efektnu ispovednu prozu grandiozne glumice Mire Stolice. Postoji i jugoslovenski partizanski film “So” (iz 1973. godine) u režiji Gojka Popovca….

     S druge strane, često se navodi latinska kovanica “Cum grano salis” – u situaciji kad nešto kažemo a nismo sasvim sigurni u tačnost toga iskaza, pa ga saopštavamo s rezervom, sa izvesnom sumnjom, sa “zrncem soli”. Takođe, piše se i govori o lekovitim dejstvima morske soli za kosu – i tako dalje.

     Pre mnogo godina, prolazeći kolima jadranskom magistralom sa roditeljima, divio sam se solani “Ston” na Pelješcu – inače najstarijoj u Evropi! – tim uredno pregrađenim opojnim površinama iz kojih se, u odgovarajućem procesu, strpljivo zahvata dragoceni začin. Ostala mi je neostvarena želja da posetim i neki rudnik soli, recimo onaj u Poljskoj – Vjelička u blizini Krakova. A evo preda mnom je, baš sad, uz ručak, dražesni dodatak – himalajska so.

   Vele da je so jedan od neprijatelja čovekovog srca. Dabome, ako se sa njom svakodnevno preteruje….No, zar čovekove vekovne “ubice” nisu i stresovi, loše misli, ružna (o)sećanja?! Meni, a čuo sam i od drugih, so redovno pozitivno utiče na raspoloženje!

    Očaravaju me jutrom pojačano slane kifle sa kimom i morskom solju, bar par puta sedmično neizbežni burek sa mesom ili sirom, pa – za sledeći obrok – solju odmereno poprskan krompir, paradajz, zelena salata….Da ne zaboravim ni pihtije, sarme, pasulj, a ni brizle, gurmansku pljeskavicu, a tek slaninu…I još mnogo toga.

     No, ipak dva su moja slana a slasna favorita: sardele u ulju i italijanski specijaliteti: pizza i pene sa četiri vrste sira; ni lazanje ne zaostaju mnogo za njima.

    Pa  opet, sve nabrojano mi lično – i sa ove distance – izgleda poprilično slabo, sporedno, plitko spram jednih punih usana boje šljive iz moje studentske mladosti, usana sa kojih so nikada nisam uspevao da sklonim, da je sa njih bar malo, na trenutak ukradem. Trudio sam se, zaslepljen i uporan, da taj miris, ukus, taj carski nevidljivi trag bar delimice upijem, prenesem na/u sebe, makar kratkotrajno. To beše, svestan sam i sada, jedna velika, duboka, “slana” naklonost. Samo moja. U suštini, Andrijana nije uzvraćala istom merom na moja snažna, prema njoj uperena, osećanja. Pritom, ribe, razume se one morske/okeanske, behu “zaspale (i) u  njenoj krvi” (Pero Zubac, “Mostarske kiše”). No, ne samo usne, Andrijana je cela bila (od) istog neodoljivog šmeka, čak i posle tuširanja kao da se kupala pod slanim kišama. Da – ona je bila moja prva studentska mediteranska ljubav, no jedva malo više od platonske.  

    Čudno je, i dan-danas kada u kafani, recimo uz provansalski roze, naručim salatu od hobotnice ili file brancina, setim se setno nje. Ondašnje, savršene – preplanulog tena, mišićavih ruku, dugih vretenastih nogu, sivoplavih očiju i tršave, zamršene kose. Pa kasnije, iste večeri negde skoro pred fajront, “slistim” na kraju porciju slanih palačinaka. Andrijani u čast, u ime njene sreće.

Zoran R. Tomić