KORACI KA NOVOM DOMU

Dok sam odlazila iz svog grada i gledala kako se meni vrlo dobro poznat prizor gusi u nepoznato i neotkriveno, razmisljala sam kako nikada vise necu pripadati nekom mestu. kako nikada vise nijedno mesto necu moci da nazovem svojim domom – bar ne za sad.

Mnogo je lepo otici – odrasti, sazreti, nauciti.

Ali odlazak je i dalje odlazak, i svakim se gubi isto onoliko koliko se dobija.

A ja jos ne uspeh sebe da utesim dovoljno sa svime dobijenim.

Kada me pitaju kakva je Turska. Ja im kazem da je lepa.

“Turska je lepa”

“Dobri su ljudi”

“Jezik nije toliko tezak”

Turska je lepa, kazem, secajuci se svog prvog dana u njoj. Prvog dana u ovoj tudjini, za koju me sada svi moji najblizi vezu. Secam se dana kada sam morala da stavim tacku na svoje detinjstvo i da odjednom primenim sve za sta su me roditelji spremali ceo zivot, a u sve sto su me naucili, zaboravili su da dodaju jedno – kako da zivim tamo gde nije moje.

I ljudi su dobri, kazem, dok ulicom gledam nepoznata lica cije poglede izbegavam da mi u ocima ne bi videli sujetu jer ja u njihovim vidim iskru pripadanja.

Jezik nije toliko tezak, ubedjujem druge, iako mi i dalje treba dosta hrabrosti da izadjem do carsije i pitam za pravac,

a pravac koji trazim,

i jezik na kojem zelim da trazim

nijedan turcin ne razume.

Pa eto, ubedjujem i sebe i druge, da jezik nije tezak, dok uporedo sa jezikom, ucim i pravce kojim cu da krenem, da bih ponovo pronasla svoj dom.

“Turska je lepa.”

“Turska k’o Turska.”

Turska ce uvek da ostane Turska – moja uteha, najveci strah, i nada. Sve u jednom.

Mozda se Turska nikad nece promeniti, ali Turska ce mene promeniti. Kad – tad.

Pa zbog toga kazem da je Turska lepa, puna istorije i zivota, puna potencijala i zelja, puna harmonije i nestvarnih prizora.

Turska je lepa,

Ali Turska nije moja.