Nekada se mnogo držalo du susedstva, bilo je nepisano pravilo da ti je sused više nego rod jer je blizu i može priskočiti u nevolji pre od rodbine. Porodice Mirka Markovića i Petra Mitića su se izuzetno poštovale. To je ostalo od starijih i mlađi su nastavljali da se uvažavaju na isti način.
Markovići su bili bogati, a Mitićima su se dešavale velike nevolje.
U ratu im je bila spaljena kuća i kasnije im je bilo veoma teško pošto je najstariji Petrov sin u najboljim godinama poginuo. Petar je već bio dosta star i nemoćan a unuci još deca koju je trebalo podizati i školovati. Susedi su stalno bili uz njih, podržavali ih i pomagali im u svemu.
On im je često govorio kako je prijateljstvo veoma važno, naročito ako su susedi. I da treba uvek da budu iskreni i odani prijatelji… Uvek im je skretao pažnju da se ugledaju na čika Janka Markovića koji je bio vršnjak njihovog oca i ako im zatreba savet da se prvo obrate njemu. Oni su i bez toga osećali nakolonost očevog druga i voleli ga pomalo kao da im je otac.
Još nisu čestito ni stasali a i deda je preminuo, zauvek ih napustio. Susedi su kao i uvek pomagali i život je tekao.
Momci su završili školovanje, zaposlili se i polako počeli da staju na noge.
Bilo im je teško da govore o ocu jer je to bila duboka rana koju nisu mogli izlečiti, ali o dedi su stalno pričali s radošću. Čak im nije bilo teško ni da se prisećaju oproštaja s njim. Tim pre što im je na odlasku ostavio “zavet”.
Sa Markovićima su se često družili i posećivali i jedna od omiljenih tema bilo im je druženje njihovih deda i očeva. Anegdote iz njihovih života su ih uvek zabavljale i stalno su isticali zahvalnost što su ih naučili uzajamnom poštovanju.
Jednog dana jedan od Petrovih unuka izjutra pokuca na vrata kod Markovića. Pozvaše ga da uđe, ali on reče da je došao ih da pozove da uveče svi dođu kod njih na večeru. Bio je to iznenađujuć poziv jer nije bilo nekog vidnog razloga za takvo okupljanje.
U kući Mitića se užurbano radilo na pripremama za večeru, a iz kuće se širio prijatan miris raznovrsne hrane.
Kad su se Markovići uveče pojavili dočekao ih je raskošno postavljen sto pun raznih đakonija. Oni se iznenadiše i našališe:
– Jeste li vi to počeli da slavite neku novu slavu?
– Jesmo, odgovori Luka šaljivo, «Dedin zavet!»
Svi ga zbunjeno pogledaše. On se zagonetno nasmeši. Uze čašu vina i nazdravi u ime “Dedinog zaveta».
Potom izvadi jednu vrlo luksuznu kutiju i pruži je susedu.
On je zbunjeno uze pitajući šta je to i čemu taj dar.
Luka pažljivo uzvrati.
– Nije dar, to je «Dedin zavet»! Otvori.
Mirko oprezno otvori kutiju i zbunjeno pogleda unutra. Odjednom se trže kad u kutiji ugleda popriličnu svotu novca.
– Šta je ovo, pobogu?
– Rekoh ti, «Dedin zavet». Ono što moj deda nije uspeo da vrati tvom dedi. Dug.
Mirko je bio iskreno začuđen. Nikad mu niko nije pomenuo nikakav dug.
Ni deda ni otac, niko. Zamisli se i glasno reče:
– E, deda, deda , zato si mi se ti noćas javio u snu sa velikom suncem u rukama. Kad sam te pitao otkud ti tako veliko sunce, ti mi zagonetno reče, nije to sunce to su tvoje komšije.
Potresen ovim gestom on odlučno reče da to ne može da primi. Da je postojao neki dug on bi to morao znati, a to ionako nije njihov dug niti oni treba na to da misle. Uostalom, svi dobro znaju priču o tom starom drugarstvu, o danima kad su bili na Solunskom frontu i kada je čika Petar spasio život svom drugu i potom ga kilomerima na leđima nosio ranjenog. Prema tome oni su to sigurno halalili jedan drugome. I, eto pošto su oni sad to hteli da vrate, neka smataraju da je dug izmiren te neka oni to prime kao poklon od suseda i nek im se taj novac nađe pri kućenju.
No, uzmaka nije bilo, Markovići su morali prihvatiti kutiju s novcem. Luka je odlučno rekao da želi da ispoštuje dedinu volju.
Svima su oči zasuzile. U trenutku su shvatili veličinu tih starih ljudi koji su čuvali dostojanstvo jedni drugima i nisu čak ni porodici otkrivali tako važne stvari. Znali su da se dug ne zaboravlja i da o tome ne treba da misli onaj ko je dao novac.
Tek «Dedin zavet» bi ispunjen i mir se vrati u mlade domaćine koji su taj teret ćutke nosili na svojim mladim plećima boreći se da to što pre namire kako bi dedina duša tamo na drugom svetu bila spokojna.
Milica Jeftimijević Lilić
