– Skoro pa da je priča –
“Kad se piše o ženama, treba umočiti pero u dûgu i osušiti redove prahom s leptirovih krila”. (Didro)
Magistratski trg u Zemunu, subota popodne. Prva polovina juna. Sunce je postepeno gubilo “snagu” u svojoj silaznoj putanji, ali još nije bilo nagoveštaja prvog sutona. Pristigavši iz starog dela grada, zauzeo sam poziciju u restoranu, napolju, s pogledom na pešački zonu, praznu pijacu i “Walter” preko puta. Naručih kafu i kolač sa jabukom. Izvadih iz torbice naočare i knjigu, bila je to “Fizika tuge” Georgi Gospodinova. Ipak, dadoh prednost meditiranju i nepretencioznom posmatranju prolaznika i lica za susednim stolovima. Nedaleko su sedele dve dame, živahno razgovarajući. Uz polupopijene ledene – staklo im beše zamagljeno – čaše limunade Jedna od njih privuče svu moju pažnju. Čime? Celokupnom pojavom! Činilo se da je u kasnim tridesetim, možda je imala i koju više, ali upadljivo mladolika, čistog bledolikog lica, negovana, ukusno obučena. Glatki, somotasti vrat, oličenje nežnosti i fine izvajanosti. Po pokretima i tonu koji je do mene dopirao – temperamentna. Kratka crna, uz telo pripijena majica nije otkrivala stomak, ali ramena su joj raskošno sijala, pristojno obnažena. Nakit nije nosila, a nije joj bio ni potreban. Tvorac na njoj nije štedeo, ali se nije ni nepotrebno razbacivao. Da, profil joj je bio upečatljiv, čak privlačniji od anfasa iako se ni njemu, prednjem delu njenog lica – kada bi povremeno okretala glavu tražeći pogledom konobara – nije mogla uputiti baš nijedna primedba. Uobrazih da me je letimično na tren pogledala…A taj njen čarobni profil, koktel ne previše izražajnog nosa i pravilnih “neprskanih” usana, odavao je ženstvenu intelektualku “bez mane i straha”. Samopouzdanu i samosvojnu, urbanu do bola. S magnetnim osmehom pobednice. Svetlo smeđih kristalnih očiju, krupnih, vatrenih. Kosu boje mahagonija originalno je vezala u maleni, jedva vidljivom kopčom pričvršćeni rep koji je ukrašavala “đavolkasta” punđica na vrhu. Uživao sam gledajući je bezmalo krišom, ispod oka. Tamne, komotne pantalone s kožnim kaišem u živopisnim nijnasima nekog moćnog reptila. Ispod tih lanenih pantalona, pretpostavljao sam, “vijugaju” duge zategnute noge snažne mladice u dugotrajajućem zlatnom dobu. Ravne svetlucave sandalice na bosu nogu. Ni po čemu ne beše provokativna, nimalo izazovna – ali je, uprkos tome, oko sebe širila talas otmene lepote pomešan sa mirisom obližnje lipe. Rečju, bila je spektakularan praznik osobene anđeoski suptilne harizme. Svežine i milja. I veličanstvene, bujajuće energije koja se nije mogla, a ni htela prikriti. Meke ruke “od meda i svile” nešto su objašnjavale sagovornici, žustro i i sugestivno, ne i nervozno. Umetnički šasrmantno s magičnom odmerenošću. Pritom, prsten na njenoj desnoj ruci nije mi govorio ništa. A i nisam o njenom bračnom statusu želeo išta da znam, niti da o njemu nagađam.
Kolebajući se čežnjivo, poručio sam još jednu kafu, duboko uzdahnuo i odlučio da ona, ta rođena Zemunka slutio sam, bude junakinja moje sledeće priče. Odustao sam odmah od bizarne ideje da joj, preko restoranskog “momka”, platim piće. S druge strane, bilo je neprimereno prići tek tako, i reći joj da je svekoliko prekrasna. (Dakako, ona je i sâma toga bila svesna!) Pitati je za ime i broj telefona? Ne, tô nipošto nije bio moj stil! U međuvremenu su njih dve platile račun i polako krenule niz ulicu. Ona, “moja Zemunka”, ćvrstog a opuštenog koraka – jasno sam video – ni visoka, ni niska, skladnog torza, zadivljujuće uskog struka, proporcionalnih, skoro dečačkih kukova (sic!), uspravna, neodoljiva. Nezaboravna.
Možda ovih dana nanovo odem na isto mesto, da je čekam, vidim. Priželjkujem da se tamo opet pojavi – ovaj put sâma – onako prirodna, zrela i slatka. U torbi ću imati spremne jednu moju knjigu poezije i jednu novelu. Pa da joj, ako se prilika ukaže, “po posredniku” ponudim delić “pisanog sebe” na poklon. Maštam da bi time jedna književna skica započela da se pretače u stvarnost. Ah, zamišljam, kako bi se samo sa njom moglo divno živeti, razgovarati o raznim temama, šetati se, izlaziti, putovati, voziti se, na moru kupati, ljubav voditi – srećan biti! Ko zna šta bi sve moglo desiti? Pusti snovi? Uostalom, leto tek što nije počelo.
“Slabosti, ime ti je žena”. (Šekspir)
Zoran R. Tomić
