OSTRVA REDA U MORU NEREDA: Koja je uloga institucija kulture

Bez papirusa, klinastih ploča, rukopisnih i štampanih knjiga, bez digitalnih zapisa, nema ni objektivnog uma. Zamišljam da će i inteligentni život budućnosti, u svom nastojanju da apsorbuje inerciju, da manipuliše svim ograničavajućim parametrima, biti organizovan kao jedna vrsta kosmičke biblioteke, čija će multidisciplinarnost i umreženost stvoriti spoljašnje pretpostavke za transcendiranje objektivacije, za postupno osvajanje apsolutnog znanja.

S druge strane, svestan sam da, kao deo kulturološkog egzoskeleta, i biblioteke znaju da umrtvljuju, ograničavaju, utamničavaju. Ne treba smetnuti s uma Ničeovo upozorenje da je nekreativno pamćenje degradacija na nivo skladišta istorijskih arhiva i da, kao takva, vodi u dekadenciju, u gubitak vitalnosti. Možda zvuči previše optimistički, ali stvaralački puls bibliotečkog života trebalo bi da ustanovi razliku između “lošeg, izdajničkog zaboravljanja” i onog “pozitivnog, kreativnog”, koje je neka vrsta regenerativne sile, privilegije. Ako kreativno zaboravljanje razumemo kao aktivnu moć, kao sposobnost pozitivne inhibicije, onda rastu izgledi da prošlost neće postati grobar sadašnjosti i budućnosti.

Pitanje na koje zasad nema odgovora (koje, uostalom, još nije ni valjano postavljeno), glasi: Kako da nepatvorene kreacije prežive sudar sa hijerarhijski organizovanim, a time i, manje ili više, urušenim načelima života?

Osećanje “nelagodnosti u kulturi” nije, kako sugeriše psihoanaliza, rezultat sebičluka, doživljaja kulture kao pretnje vlastitom užitku, već žala, potištenosti, pa i zebnje pred stihijskom snagom institucija, pred nadmoći kvantiteta i spoljašnjih merila nad istinskim duhovnim vrednostima. Ali u jednom trenutku institucije kulture postaju presudne. One treba da afirmišu svrsishodnu stvaralačku energiju, da pošalju signal da se autentični sadržaji života uvažavaju i vrednuju i da šićardžijski interesi više ne prolaze. Ako se to desi, onda imamo vidljive indikatore konstruktivnog društva.

Nije lako stići do uvida u unutrašnje jezgro stvaralaštva, gde se odvija istinska drama u odnosu između ličnosti i kulture. Ova drama ne može biti rešena unutar institucija. Ali institucije mogu da stvore ambijent u kojem se vladajući kulturni obrasci ne suprotstavljaju stvaralačkoj slobodi ličnosti.

Sveopšti socijalni kodovi nagrađuju poslušnost, repetitivnost, konformizam, lenji konzervativizam, a kažnjavaju pobunu, invenciju, utopijske vizije. Autentična kultura – koja prevladava sile inercije, koja pobeđuje ropske moći objektivacije – postoji samo na mahove, oblikujući prostorno-vremenska “ostrva reda u moru nereda”. Ali i tada je ona muka i tegoba na putu ka ekstazi unutrašnjeg i spoljašnjeg smisla.

Tragedija kulture je u tome što je u njoj duh – da bi mogao da bude registrovan i objektiviran – obično prinuđen da se otelotvori u osiromašenim predmetno-simboličkim oblicima. To je “kultura ćutanja”, koja destimuliše kompleksne i višeslojne stavove, priklanjajući se vladajućim očekivanjima, nastojeći da spoljašnjom etikecijom koketira sa neargumentovanim stavovima, lažnim kompetencijama i tankim znanjima privilegovanih slojeva društva. S druge strane, zadatak institucija kulture je u tome da to osiromašenje bude što je moguće manje.

Kao filozof, moram da kažem: za ovakvo stanje stvari odgovorna je i filozofija, kojoj danas nedopustivo izmiče svest o posustajanju budućnosti, a pogotovo svest da je upravo filozofija saučesnik tog posustajanja, da je potpomogla u gušenju ekstaze misaonih pregnuća, traganja za izlazom, za novim poljima značenja. Redukovanih horizonata, povodljiv i nestrpljiv, kurtoazan i ravnodušan prema istini, pravičnosti, lepoti i transcendenciji, željan spoljašnjih priznanja, mentalno autoanesteziran, današnji “filozof” postaje sve suzdržaniji, zadovoljavajući se prigodnim radovima u kojima prezentuje “shvatanja ovog u delu onog”. Potera za “uspehom” ugušila je najzad i potpuno kritičko-sintetički instinkt.

Da bismo prevladali stanje koje Tojnbi naziva “stadijumom preloma i ekspanzije” – kada stvaralačka manjina gubi sposobnost delovanja i pretvara se u elitu koja stoji iznad društva, upravljajući njime ne snagom duhovnog autoriteta, već fizičkom silom – potrebna je sinergija mudrosti i veštine, jedna posebna vrsta razboritosti. Bez fronezisa uvek postoji samo sinergija “uskogrudosti i egoizma vladajuće elite, sa lenjošću, neznanjem i konzervativizmom pasivne većine”. A to je stanje koje omogućava da demagoška i institucionalna zloupotreba maglovitih i višeznačnih apstrakcija obično lako izlazi na kraj sa nastojanjima da se oblikuju duboki i široki uvidi u sklop stvari i u zadatke života. (izvor: Novosti.rs)

Nikola Kajtez rođen je 1965. Doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Osnivač i predsednik Srpskog filozofskog foruma. Glavni i odgovorni urednik časopisa Filozofeme. Bio je saradnik na projektu Savremena filozofija Srpske akademije nauka i umetnosti. Pod pokroviteljstvom Filozofskog fakulteta Lomonosov univerziteta, Filozofskog fakulteta Sankt Petersburškog državnog univerziteta, moskovskog Humanističkog univerziteta i Instituta za filozofiju Ruske akademije nauka, otvorio je Međunarodnu naučnu konferenciju Opravdanje kulture u stvaralaštvu V. S. Solovjova i u ruskoj filozofskoj misli.

KNJIGE:

Raščinjavanja (1995)
Berđajev (1998, 2008)
Demon Solovjova (2001)
Civilizacija u službi zla (2004, 2005, nagrada Laza Kostić za filozofiju)
Metafizika novca (2006)
Eksperimentalna plovidba (2008)
Eksperimentalna plovidba 2 (2009)
Filozofija entropije (2016)
Enciklopedija filozofskih nauka — u pet tomova: Filozofija saznanja, Filozofija prirode, Filozofija društva, Filozofija kulture i Filozofija duha (2017, Specijalno priznanje za knjigu, Međunarodni sajam knjiga u Beogradu)