Vidim slogu tajne braće
što se preteći kriju pod lavinom,
revnosno stoje kraj lonca
i pale žar pod srcima.
Vidim prazninu pune riznice
i lažnog osmeha
što igra na licima senki.
Vidim sjaj te puste riznice
u gužvi tihe mešavine
gde svaki jezik palaca po svome.
Vidim mir od zlatnog mastila,
ponosno paradira masi
da čuva vrata
otvorenog kaveza.
Vidim štit časti što krasi
mora ruku
koje vratiše glavno telo
uspavanom divu.
Vidim zbunjen nož što drhti,
ne zna gde da udari
ovaj nervozni voz u sutonu,
vožen od strane nepoznatog lica.
Dimitrije Dmitrović
