Sećajući se mudrog Tadeja, starog alasa iz Donjeg Milanovca
Posmatram natovarene barže kako kroz Đerdapsku klisuru,
od Kladova uzvodno moćnom vodom lagano plove,
Na horizontu vedrom paperjasti jedan oblak na psa koji šeni liči.
A preda mnom ona, krasotica s minđušama od žada,
U haljini beloj linija maštovitih,
bajnih,
Uz nekoliko dugmića čarobnih,
Izazivački uzdužno postavljenih,
sjajnih.
Sâma, raspuštene duge kose smeđe,
vetrom oslobođene,
Kože glatke, svetice mlečne oreolom ovenčane,
Crta pravilnih, mekih,
Pod konac zategnutih nedara bujnih.
Očiju anđeoskih od modroga mora plavljih,
Kao na slikarskim platnima valera magičnih,
veličanstvenih.
Ozbiljna je, nazirem otmeno bleda,
Čini se lomna, nezaštićena, snena.
Dok na hotelskoj terasi nehajno sedi,
Na uzvišenju malom, zelenilom okružena,
Daljinom ili dubinom dunavskom zanesena,
Možda duhom odsutna, zamišljena,
tajanstvena.
U miru avgustovskog sutona,
Nevino ljupka,
opuštena.
Pomislih, bože kako je mlada, svetlošću neba obavijena,
Ponosna, naslućujem stasita, uspravna,
Do savršenstva isklesana,
Mirisno putena, zračeća,
nežna.
Ispred nje šoljica kafe,
A život je tek čeka celi,
Kome li je vilinski takva darovana?
Ili je, ponadoh se grešan, uprkos svemu ostala neukrotiva,
svoja,
Onako tanušna, srcolika, čežnjivo fina,
(Na trenutak, priviđa mi se da je moja.)
I strasno uživam da je bar gledam,
Da joj se divim i uspomene platonske brižljivo u tišini skupljam.
Pritom mi godine sagorevaju sve brže,
U duši titraju setne senke svega,
I prošlog i onog nedoživljenog,
propuštenog,
I romantičnog, poetski uzvišenog, i bizarnog,
I srećnog i bolnog, sada je svejedno.
Utrnulog, zgaslog,
nepovratnog.
Zlatnih obrisa sunca, mesečevog limunskog srpa,
zvezdanog blještavog sjaja,
Kiša toplih, magli jesenjih, kristalnog leda,
I nanosa nezaustavljivog snega.
Zoran R. Tomić (U Donjem Milanovcu, početkom avgusta 2024. godine)
