Ja, Mirjana Bojanić Ćirković

Ime i prezime: Mirjana Bojanić Ćirković

Datum i mesto rođenja: 5. 3. 1985. u Prokuplju (jer Blace nije imalo porodilište).

Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: Napolju, na vazduhu, u prirodi ili na ulici; svakako u šetnji i u spontanim uzgrednim razgovorima sa prolaznicima, običnim ljudima. Pravi život se povukao u kutove, zato treba zalaziti u rukavce kvartova i ulica, skretati sa asfaltiranog magistralnog puta ka puteljcima i uhvatiti izlazak, zalazak, purpurno parče neba ili dah crnice. Hodati i disati, hodati da biste disali.

Koju osobu najviše cenite: S obzirom na to da sam, istražujući temu Drugog svetskog rata kroz pisanu, a potom usmenu memoaristiku posegla za pričama malog čoveka i kroz takvo terensko istraživanje otkrila veličinu običnog čoveka skrivenog iza broja ili iza velike, zvanične (institucionalizovane) priče, reći ću da cenim onog ko spontano, otvoreno – bez kalkulisanja, smelo i narodski mudro govori o prošlosti, radi sadašnjosti i budućnosti. Paralelno sa tim, okrenula sam se zaboravljenim i marginalizovanim piscima koji su bili mnogo više od tog poziva, a među njima sam otkrila kulturne poslenike i pregaoce kakve danas možemo najbojati jedva na pristima leve ruke. Među njima je i Anđelko Krstić, kome sam posvetila naučnu monografiju Život je živ.

Grad u koji želite ponovo otići: Sentandreja jer je ona pravi primer mena, bez prekrajanja. Ona gazi ka budućnosti, ne potirući svoju prošlost. Ne otima sebe nasledstvu tuđe kulture, već se prožima, umnožava i o(p)staje svačija i svoja.

Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Pita, najpre jer me podseća na nedeljno jutro, a ono na porodično okupljanje. Ta pita, koja mi je na pameti dok ovo pišem, jeste ona upamćena iz detinjstva, a kako je moje detinjstvo teklo devedesetih, to nije bila bogata, niti pomodarska pita (kakve današnje često umeju biti), već neka „jedvapitaˮ, sklepana od čega god, ali funkcionalna jer nas je otrzala od sive stvarnosti, inflacije; vraćala nas je pravim vrednostima – porodičnoj ljubavi i poštovanju, bez obzira na pruženo ili uskraćeno obilje materijalnog. Važno je da ljubav nije uskraćivana. Pita koju danas isto tako jedem sa porodicom nedeljom jeste drugačija, bogatija, ali nas podjednako okuplja za stolom, ujutru, bez mobilnih telefona i vesti.

Kome najviše verujete: Do skoro bih rekla – mnogim dragim ljudima. Međutim, poslednjih meseci doživljavam nanovo upoznavanje ljudi koje sam mislila da poznajem. I bude mi žao kako se savijaju pod teretom svojih želja, ambicija, iluzija; kako vode bitke u kojima često tebe žele za štit; kako ne poštuju tvoj integritet i zloupotrebljavaju ono šta smo nekad bili. Zato mogu reći da (paradoksalno) sada više verujem lukavoj beloj mački da me neće ogrebati, nego čoveku.

Gde se najbolje odmorite: U svom (odskora) selu jer, shodno patrijarhalnom vremenu u kome su naši roditelji odrastali, ako se žensko školovalo – dobija diplomu, ali ne zemlju i kuću; stoga moja mama, pa ni ja, nismo nasledile seosko domaćinstvo, ali smo suprug i ja, kada su se stekli uslovi (nažalost, neki od njih se poklapaju sa masovnim iseljavanjem stanovništva iz sela i varoši, što vodi padu cena kuća u tim mestima) omogućili svojoj deci i sebi jednu malu seosku kuću sa skromnom okućnicom, ali dovoljnu da se sa njenog prozora pogled daleko protegne ka planinama. Tu se najbolje odmorim, gledajući iz tišine u daljinu.

Najbolji dan u životu: Rođenje deteta, nevažno da li je reč o prvom ili drugom, taj dan je istoznačno poseban. Tada shvatiš da si doprineo da život živi. O milini uzimanja tog života u ruke ne bih govorila jer reči ne mogu da prenesu sve dimenzije tog kompleksnog doživljaja.

Poslednja laž na koju ste naseli: „Odmah ću to uraditi.ˮ Verujem da mnogi od nas, svakodnevno, imaju ovakva iskustva: neki posao treba da se uradi – što je bilo do tebe, završio si, ali da bi krenuo dalje, potrebni su ti rezultati osobe koja je imala druga zaduženja. Vreme prolazi, podsećaš osobu da uradi svoj deo da bi posao u celini mogao da se privede kraju. Najpre se osoba pravi nevešta, pa zauzeta, pa se koprca jer joj je ispod časti da nešto uradi, pa na kraju obeća da će sada, odmah to da završi, i na kraju, kako obično biva, uradiš i tuđi posao zarad opšteg dobra. Za ovo još uvek nisam našla modus operandi.

Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Na društvenim mrežama sam svakodnevno. Do „zaljubljivanjaˮ u njih došlo je sticajem okolnosti: najpre sam dobila zadatak da vodim određene mreže u vezi sa poslom koji obavljam, pa sam se tako lagano „navuklaˮ na njih. U međuvremenu sam spoznala njihov potencijal, samim tim i prednost, pa ih danas koristim za deljenje svojih umetničkih ili stručnih sadržaja. Najbolja strana ovog procesa je interakcija sa velikim brojem ljudi različitog obrazovanja i drugačijih profesija. Pišem za svakog čitaoca i zato mi znači i mišljenje ljudi koji se primarno ne bave poslom sličnim mojim. Naravno, na mrežama se izlažete i kritici, ali sve to utiče da ojačate. Lažne profile i a priori zlonamerne ljude lako možete prepoznati i isključiti iz razmatranja.

Najlepši poklon koji ste dobili: Najznačajnijim poklonom smatram komentar, kakav god bio. Svako ko nešto radi i to podeli sa drugima, nada se reakciji povodom svog dela. Izdvojiću dva komentara u vezi sa svojom prvom zbirkom pesama koja su mi, svaki na svoj način, doprinela kao praskozorje i rasvetljenje: „Dva puta sam pročitala, i opet ću im se (pesmama, prim.) vratiti.ˮ „Razočaran sam. Takav naučnik, a takva tematika pesama. Užasno.ˮ

Omiljena životinja: Mačka. Dve mačke. J

Omiljeni muzičar ili bend: Jasmin Levi kao glasom ovaploćena emocija.

Omiljeni pisac: Dok se trenutna interesovanja menjaju, kao postojana „omiljenostˮ ostaje Milorad Pavić kao pripovedač i kao romansijer. Razlog: izglačana rečenica, bogatstvo asocijacija, eksperimentisanje formom, duboka suština. Dodajem da je Pavićev opus bio predmet moje doktorske disertacije, što je možda najveća potvrda čitalačke ljubavi. Kada je reč o savremenim proznim piscima, pratim rad Vladana Matijevića, okrenut savremenoj svakodnevnici.

Poslednja knjiga koju ste pročitali: Poslednja knjiga koju sam pročitala bila je, zapravo, usmena priča koju sam sinoć slušala od ljudi tokom terenskog istraživanja usmenih svedočanstava o ratu. To je bila prava epska priča o zarobljavanju, odvođenju u logor, oslobađanju i javljanju porodici nakon nekoliko godina; paralelno sa njom, slušala sam priču o kleveti, streljanju i sudskoj rehabilitaciji, kao i o pokušajima povratka nakon rata konfiskovane imovine. Kada je reč o pisanoj književnosti, poslednje što sam pročitala bili su je rukopisi koji sam recenzirala – memoari dr Vojislava Stojanovića, ratnog hirurga u Toplici i zbirka pesama Indicta Causa Saša Gigova Giša iz Makedonije. Ako se vratim još jedan korak unadaz, poslednje što sam pročitala jeste Brza pošta Slobodana Jovića (pretpostavljate zašto). Inače pratim književnu produkciju plasiranu i putem književih nagrada u našoj zemlji. Ova zbirka je zavredila mesto koje joj je dato. Nije uvek takav slučaj, nažalost.

Omiljeni filmski lik: Gvido iz (meni jednog od najboljih filmova svih vremena) Život je lep jer je uzrastao u simbol apsolutne ljubavi i zaštite.

Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Pobeda naših košarkaša na Šampionatu u Atini. Taj događaj došao je kao kap radosti nakon prolivene patnje na našim prostorima. Tako smo ga intenzivno izradovali, ne znajući (ili ne želeći da verujemo) da se spremaju nove nedaće. Uz međašnu poziciju ovog šampionata (nakon jednog i u predvečerje novog rata na našim prostorima), i sama sam bila na međašnoj poziciji – pred krajem osnovne škole. Taman smo počeli da stasavamo, da navijamo… Bez „aliˮ, taj događaj u košarci i slavlje od stana do ulice i niz ulicu uvek ću pamtiti.

Tim za koji navijate: Zvezda, nasleđeno i preneto deci u nasleđe.

Omiljena narodna izreka: Kad ćorav progleda, daleko vidi. Možda nije omiljena, ali jeste iskustvom proverena. Doduše bolje je ni ne biti slep kod očiju, ali nekada naglašena empatija ume da zamuti „vidˮ. Ovoj poslovici bih dodala jedno kraće tumačenje da ovo daleko može značiti suštinski, i napred, uz isključivanje osvrta unazad; ono može označavati i potpun prekid, možda ne bez oprosta, ali svakako bez nastav(a)ka.

Koje pitanje najviše mrzite: Sva pitanja koja počinju sintagmom „kad(a) ćešˮ. Ne bih se zaklanjala floskulom vreme je relativan pojam, već bih nas usmerila ka tome da svako ima svoje vreme i svoj pravi trenutak za nešto; tuđe želje ne moraju biti tobom željene, niti tuđi snovi tobom snevani. Takođe, ne želim ni pitanje zašto, koje sledi nakon nečeg što nisam. Ljudi moraju razumeti da nešto hoćeš, a nešto – nećeš i to odricanje sigurno jeste nečim motivisano, ali takođe je samodovoljno. Nećeš, i tvoje je pravo da nećeš.

Vaša najveća nada: Da nikad nećemo prestati da se nadamo jer nada je jedini istinski pokretač volje, a volja je pokretač promena, a promene su uvek dobrodošle u sebi, na sebi i oko sebe.