“Sekvoja” Enesa Halilovića, RTS kulturni dnevnik, VIDEO

Kulturni centar Novi Sad objavio je zbirku pesama “Sekvoja” Enesa Halilovića. Kulturni dnevnik RTS objavio je prikaz ove knjige iz pera književne kritičarke Vesne Trijić. Pogledajte video…

Halilović je na Sarajevski danima poezije kazivao poemu “Sirena hitne pomoći” iz nove zbirke. Pogledajte video…

Sledi kritički tekst o “Sekvoji” koji potpisuje književni kritičar Uroš Ristanović.

Unutrašnja trijada jednog paralelepipeda

Nešto mučno, zloslutno, neudobno i zazorno izbija iz stihova nove knjige Enesa Halilovića – Sekvoja. Šta proizvodi takav utisak?

Naslovljena prema najvišem, najdužem, najširem i najdugovečnijem drvetu na svetu, ova knjiga već na početku naglašava četvorodimenzionalnost iskustva na koje će pesnik računati. Njene prostorne koordinate istaknute su i podnaslovom – paralelepiped. Ovo geometrijsko telo, u koje se dimenzija vremena može učitati simbolikom postojanosti sekvoje, obavlja najmanje dve funkcije na pročelju knjige.

Prva od njih tiče se najviše konstitutivnih elemenata ove zbirke. U njima – u oblicima pesama, njihovoj dužini, tematici, misaonosti, sentencioznosti i anegdotalnosti – uočava se šest lica paralelepipeda zagledanih u svoje parnjake i ugrađenih poput armature u unutrašnji kavez zbirke. Tako se na nivou strukture Sekvoje vidi i ono što je na kraju uvodne pesme naglas rečeno: da ona „raste u dva pravca”, odnosno da je komponovana iz dva dela. Prvi deo Sekvoje stoga čini prvih 29 pesama, dok drugi deo čini poslednjih 29 pesama. Važno je razumeti da oba ova niza idu ka središtu knjige, odnosno da raspon refleksija koji se njima želi iskazati neprekidno rikošetira sa početka knjige na kraj i obratno. Jedina među njima koja nema svog para ukazuje na to da je upravo ona tačka susreta dva niza i da zajedno s njima ona tvori ono što je naslovom i objašnjeno – Triplet. Funkcija ove pesme u zbirci se metonimijski iskazuje kroz završnu sliku lopte koja se „penje u vis, / dođe u najvišu tačku, / pa zastane. / odluči da se vrati.”, zbog čega Triplet i treba shvatiti kao jedan od ključeva za tumačenje kompozicije zbirke Sekvoja. Ovom prilikom ostavićemo po strani podrobnije ispitivanje kompozicije i organizacije lica parelelepipeda ili prirode njihovih ogledanja, budući da se tu, prema našem mišljenju, sadrži samo manji procenat napetosti koja odlikuje Halilovićevu knjigu. Veći udeo u građenju tog utiska vidljiv je kroz prizmu druge funkcije spoja paralelepipeda i sekvoje.

Ova funkcija se odnosi na kontrast koji geometrijsko telo kao precizni matematički konstrukt uspostavlja spram sekvoje kao reprezenta prirodne forme. Združeni u kontradiktornosti svog fizičkog nepodudaranja, naslovni oblici podvlače napetost među raznorodnim pojmovima dovedenim u neposrednu blizinu kao osnovnu temu ove zbirke pesama. Tu temu nije teško prepoznati ni u konkretnim slučajevima. Tako se, na primer, u pesmi O bojama predstavlja mešanje i stapanje primarnih boja u sekundarne, ne bi li se naglasila stvaralačka priroda samog čina kombinovanja. Međutim, kao što se iz pesme vidi, kreativni spoj moguć je samo između primarnih boja i njihovih izvedenica. Kada je reč o crnom i belom, odnosno kada je reč o spajanju dva suprotstavljena načela, jedini mogući rezultat je potpuno uništenje jednog od dva činioca: „Crno ostane Crno. Belo ostane Belo. / a Sivo, čim se rodi, mora da se izjasni – / hoće li postati Crno ili Beloˮ.

Važnije od toga jeste da se taj kontrast i napetost u ovoj zbirci gradi i na širem planu, na nivou opšte tematike. Postavljajući na sam početak pesmu Egzistencija – u kojoj se reč sekvoja pojavljuje u gotovo svakom stihu – Halilović ističe važnost ovog motiva i kataloškim nabrajanjem njegovih osobina iznosi u prvi plan simboličku funkciju dugovečnosti. U tom smislu, sudeći prema uvodnoj pesmi, očekivalo bi se da zbirka Sekvoja (poput, recimo, Halilovićeve zbirke Zidovi koja je organizovana na sličan način) nastavi da iskorišćava naslovni motiv i u drugim pesmama i da oko njega gradi tačku fokusa. Međutim, nakratko začuđuje to da se reč sekvoja u čitavoj zbirci više ne pominje, kao da želi da nadalje potvrdi izjavu lirskog subjekta da „ništa ne kazuje da je sekvoja nešto o čemu mora[…] kazivatiˮ. Prisutna samo u pesmi Egzistencija, sekvoja sada počinje da znači nešto mnogo više od simbola dugovečnosti – ona postaje simbol sopstvene odsutnosti. Međutim, bez obzira na to što se nadalje više ne pominje, reč sekvoja sa samog početka zbirke baca svoju ogromnu i hladnu senku na sve potonje pesme.

Iako se određene naznake i presude mogu pronaći već i u stihovima pesme Egzistencija (npr. „koji sanja sekvoju – umrijeće. koji ne sanja sekvoju – umrijećeˮ), napetost zbirke kreće da narasta tek nakon ove pesme. Nesumnjivo, što se čitalac više odaljava od pesme sekvoja i zanosne i umirujuće ideje o dugovečnosti i otpornosti kojom ovo drvo kao simbol miriše, to je tenzija koja se kod čitaoca javlja veća. Ipak, nema posebnog smisla pokazivati na pojedinačnim pesmama kako se ta napetost razvija i bubri, budući da bi to bilo jednako uzaludno koliko i stajati pred drvetom nekoliko sati i pokušavati uočiti kako ono raste. Upravo zbog toga ćemo ovom prilikom skrenuti pažnju na samo dve pojedinačne pesme iz zbirke Sekvoja, koje na određen način označavaju i dve vremenske tačke ili tačke preseka, na osnovu kojih se može pokazati efekat udaljavanja od naslovnog motiva i njegovog značenja.

Prva pesma koja u tom smislu privlači pažnju naslovljena je Sirena hitne pomoći. Sastavljena od 46 stihova različitih dužina, ova pesma se uspostavlja oko naslovom prizvanih osećanja – slutnje, iščekivanja i, najvažnije, straha. Već na početku, lirski subjekt na eksplicitan i domišljat način uvodi u vidokrug pojam straha sledećim stihovima: „Žedan sam. Potreban mi je najveći od svih strahovaˮ, želeći time da uputi na ono što će biti centralna tema stihova koji slede. Pesnik se već bavio strahovima u knjizi Zidovi, u pesmi (-7) Kongres strahova, gde različiti predmeti i pojave zasedaju i ispovedaju svoje strahove. Na primer: „Zid ima strah: / Zazidaće me, ostaću bez vrata i prozora.”. Međutim, iako su svi navedeni strahovi u pesmi iz zbirke Zidovi opravdani, nijedan od njih nije najveći, zbog čega se pesma i prekida: „I svaki od strahova potvrđuje: / Ja nisam najveći od svih strahova. / Ovo je gubljenje vremena.”. Prenet sa kraja pesme (-7) Kongres strahova, centralni motiv se postavlja upravo na početak pesme Sirena hitne pomoći iz Sekvoje. Štaviše, postupak koji je uočen na meta nivou zbirke Sekvoja – taj da se naslovni motiv pominje samo u prvoj pesmi – u Sireni hitne pomoći se prepoznaje na nivou mikro celine, tj. same pesme.

Prećutkivanje centralnog motiva kao mehanizam na koji ova zbirka računa je u Sireni hitne pomoći donekle nadograđen. Naime, glavni motiv se u ovoj pesmi ne pominje eksplicitno ni u jednom stihu. Umesto toga, on je u prvom stihu samo nagovešten sintagmom „najveći od svih strahovaˮ. I dok se u svih ostalih 45 stihova govori o najrazličitijim strahovima, već nakon drugog stiha – „Nema potrebe da nabrajam. Ali nabrajam. Strah od oštrice. Od češljaˮ – postaje jasno da lirski subjekt neće naglas reći šta je za njega najveći strah. Sasvim suprotno, on će kataloški ukazivati na periferne strahove koji su povezani sa onim za kojim se traga. Tako, na primer, postoji strah od gubitka nacrta pesme: „Letim preko Minhena za Lajpcig. Ali od straha da će avion pasti veći je strah da će moj kofer odlutati negde u Aziju. U koferu je papirić. Skica. Larva moje pesmeˮ, koji se na suptilan način povezuje i naglašava i u pesmi Pade telefon u reku: „i / ne žalim fotografije, / ne treba mi ni imenik: ljudi dođu i prođu // izgubio sam jednu pesmu koju sam / mnogo voleo / a nisam stigao da je objavim: // ova je pesma grob te pesme koju sam izgubio.ˮ. Potom je tu strah od gušenja pred sinom, strah od „lažnih pesnika kojiˮ grle lirskog subjekta prilikom fotografisanja, „strah od ubice koji zvoni i predstavlja se kao poštarˮ. Uopšte, tu su i opisi straha kao živog bića i njegovih ništa manje zastrašujućih navika: „Strašan dan je osvanuo. Molim strah da ne izlazi u narod. On se ne osvrće. Istrčao je. Jurim ga ulicama, noge mi potanjaju. Moj strah beži od mene. Da je bar mnogo brži, daleko bi odmakao. Ali ne. On je samo malo brži od mene, ide par koraka ispred mene, i svi znaju da mi pripada.ˮ. Ono što je zajedničko za većinu strahova navedenih u pesmi Sirena hitne pomoći jeste to da svi oni označavaju jedan od određenih načina okončanja egzistencije, ukazujući time vrlo precizno i na sam „najveći od svih strahova”.

A taj strah stoji u središtu iskustva ove pesničke zbirke kao tačka susreta između dugovečnosti označene pesmom Egzistencija i suočavanja sa smrtnošću opevanog u zaključnoj pesmi zbirke Sekvoja – Nešto kao pogovor. U ovoj pesmi se po poslednji put daje jedan katalog u kome bi svaki pažljiviji čitalac mogao da prepozna Halilovićev intimni kanon. Tu su redom: Heraklit, Dostojevski, Gogolj, Vladimir Holan, Halina Pošvjatovska, Borislav Radović, Lav Tolstoj, Nazim Hikmet. Međutim, činjenica da su sve navedene ličnosti oslikane upravo u trenutku smrti govori o tome da katalog ima i jednu važniju ulogu do nabrajanja znamenitih i autoru značajnih imena. Naime, ovim katalogom se direktno ukazuje na smrt kao onu tačku koja stoji na granici između egzistencije i večnosti. Otvoreni kraj – „molim vas, kad čujete tu vest – kratko, / bez ukrašavanja, prepričajte moju smrt; / dovršite ovu pesmu” – na izvestan način sugeriše da će i nakon događaja koji u ovoj pesmi nedostaje poezija ostati da svedoči o jednom pesničkom iskustvu koje ima potencijal da nadživi i egzistenciju i strahove, pa čak i samu smrt autora. Na rasponu između ova tri pojma nastaje Sekvoja, najmračnija i najmeditativnija od svih dosadašnjih Halilovićevih knjiga.