Upijam je danima bez Nje, bez nas,
Dašak zalutalog mirisa Njenog čuvam,
I u nozdrvama žedno udišući nastojim da obnavljam.
Šara moj nemirni pogled nepostojeći po Njenom licu čistom,
Po osmehu širokom neopisivom,
Zubima blistavim pravilnim,
Usnama zrelog maka,
Po Njenoj kosi ugljevito bujnoj,
Očima prozračnim izniklim iz vedre noći,
Od sablasne mesečine.
Kao preslikana od dûge, jednom izroni iz mora mokra, polugola,
S pučine osunčana, sveža,
Kapljičaste kože od senfa i šumskog meda,
Sva opčinjavajuće rajski slana,
Jadranska zrela mlada sirena.
…………………………………………………..
Drugi put se zorom stvori Ona iznenada
U polju, iz trave vlažne povijajuće, nepregledne, guste.
Da je nisam slučajnošću sreo izmaštao bih je,
No i ovako je divotno sanjam zadovoljno moju
I strepim da se ne probudim.
Da li je sve tô iluzija, senka savršenstva,
Zagonetka privlačnosti?
Poriv pesničke strasti?
Više kao i da ne smem da je uzbuđeno čekam,
Ni da bilo kome o Njoj pripovedam,
Da odmah ne odleti a da ni doletela još nije.
Sluđen, mamuran, hipnotisan,
Od Njene carske lepote, pokreta gracioznih, mekih,
Baletsko gipkih, otmenih.
Od reči zlatnih njenih, misli suptilnih,
Ponornički neuhvatljivih.
…………..
Lečenje naklonošću bezmernom ili razboljevanje od samoće,
Od prostora praznog, od Nje daleke?
Pitanje koje me već dugo muči.
Pa želim da se priklonim suštini i smislu,
Ali tû je zapravo opet Ona,
Zavodljivo vilinski bajkovito cela,
Kao od Boga na zemlju sišla ljupka,
Skladno salivena.
Nikad potpuno osvojena, meni neosvojiva, nedostižna,
A u srce mi nezaustavljivo prodiruća,
Milina rastuća,
Penasto zapljuskujuća.
Cvećem rasutim ovenčana,
Planinskom rosom umivena,
Somotastim telom optočena,
Svilenkastim vezom satkana,
Naznakama sreće obavijena,
Ponosna, nežno jaka, vitka,
Za ljubav bezgrešnu večnu od zagrljaja strasnog zvezda sazdana,
Princeza oseke i plime,
Neba, vazduha, vode i tla,
Tâ zapanjujuće magična,
Dražesna, vragolasta Ivana.
Zoran R. Tomić
