Rifat Rifatović za Novosti: Bitno je ući u tuđe cipele

Na Sterijinom pozorju, u Novom Sadu, predstava “Ako dugo gledaš u ponor” u režiji Zlatka Pakovića, Regionalnog pozorišta Novi Pazar i Kulturnog centra Novi Pazar, proglašena je najboljom, vi ste dobili nagradu za najbolju ulogu, najbolja muzika je iz predstave, Anđela Marić je dobila nagradu za najbolju glumicu. Očekivano?

Čim si na festivalu postoji mogućnost da se nešto desi. Znali smo s čime smo otišli i to je jako bitno. Znali smo da je to pošteno, da je reprezentativno, da je tačno i da će da uradi nešto. A šta? Ostavili smo da se desi na festivalu i stvarno se desilo. Veoma su dobro i videli i čuli šta smo hteli da ispričamo. Ticalo ih se to šta smo uradili. Nama je posebno bitno, da smo pored pet nagrada, dobili Grand pri festivala – Steriju za muziku i specijalnu nagradu za režiju. To je meni posebno drago jer je Zlatko uradio takav posao da sam sad još ponosniji kroz šta smo prošli.

Nakon odluke žirija, posebno iz Beograda i to predstavnika “velikih” pozorišta, stizale su kritike na odluku žirija jer su glavne nagrade otišle u Novi Pazar i Suboticu. Po čemu je to Regionalno pozorište u Novom Pazaru manje vredno od Jugoslavenskog dramskog, Beogradskog dramskog ili bilo kog drugog iz glavnog grada?

Ne znam, ali znam po čemu vrede i po čemu je zaslužilo nagradu. Siguran sam da, pored toga što smo poznati kao trgovci, ljudi koji jako dobro ugoste i po ćevapu, mantijama, farmerkama i cipelama, da ćemo u ovom svetu kulture biti poznati i po tome da smo na svom prvom učešću na Pozorju pokupili veliki broj nagrada i da će to postati jedna od stvari po kojima će Novi Pazar biti prepoznatljiv. Divno je da je žiri imao hrabrosti da donese takve odluke, da pored velikih pozorišta nagrade da Narodnom pozorištu iz Subotice i Regionalnom pozorištu iz Pazara. Velike su to stvari za državu i za društvo. A, ko gubi ima pravo da se ljuti.

Pakoviću ovo nije prva predstava koju je pravio u Novom Pazaru. Radio je već “Bojte se Allaha”, ali je ovo prva predstava sa Regionalnim pozorištem. Koliko to govori o otvorenosti Novog Pazara da problematizira aktuelne teme, kao što je zloupotrebe moći i seksualnog nasilja?

Menja se Pazar na bolje. To da je drugi put Paković u Pazaru govori o Pazaru i to govori na onaj način na koji želim da se priča. Drago mi je da je Pazar jedno od retkih mesta u Srbiji gde sme da se priđe i pozorištu na način koji je prepoznatljiv za Zlatka, koji je direktan, tačan i nije niz dlaku, nije da bi se svidelo, nego je istinit i gađa u centar. To je divna strana i Zlatka i Pazara i to je vredna stvar i vrednost o kojoj treba pričati. To je veoma tačna promena, praktična promena.

Deo te priče je i Enes Halilović, takođe Pazarac, a čiji roman je bio predložak za predstavu.

Enes je roman napisao 2016. i mi smo od tad bili fanovi tog romana. Inače volimo sve ono što Enes piše. On je toliko potentan pisac da je šteta ne baviti se njim i ono što je divno, savremenik nam je, pa nas posebno nešto zanima iz onoga što je napisao, divno je da imamo takav odnos da možemo da ga zovemo i da ga pitamo ako nam nešto treba. Dramatizaciju smo radili mi zajedno sa Zlatkom i ono što je dobro da je Zlatko već na početku procesa rekao da nećemo roman da postavimo na scenu. Ko hoće da čita roman neka ga kupi, a mi ćemo da se bavimo nekim segmentima romana na pozorišni način i jako mi je drago da smo došli do esencije jer smo se bavili siromaštvom i likom Neire, koja je prokleta jer je siromašna. Divno je da smo u dramskom komadu zadržali nekoliko monologa iz romana, a sve ostalo je bio pozorišni osvrt.

U međuvremenu, u javnosti je sve više slučajeva zloupotrebe moći kroz seksualnu eksploataciju, što dodatno aktuelizuje temu predstave. Pomažu li vam ta naknadna saznanja da se bolje uživite u uloge?

Premijera predstave bila je krajem decembra prošle godine što je bilo pre informacija koje su izašle. Te zle stvari ne mogu da nam pomognu. Kamo sreće da se time ne bavimo i kamo sreće da je sve to samo plod naše mašte, ali pošto živimo u takvoj realnosti divno je da je tajming dobar za podizanje svesti. Svakako ne za veličanje ili na bilo koji način prezentovanje takvih ekscesa po dobrom. Drago mi je i da ova priznanja dolaze u vreme kad se diže svest o tome da je seksualna eksploatacija nešto što se često dešava, ali se jako malo priča o tome. I dobro je da smo mi pričali na ovaj način i da smo osudili na način na koji umemo. S obzirom na to da je pozorište naš izbor divno je pričati pozorišnim jezikom. Tih metar i dvadeset centimetara koliko je podignuta scena, donosi određenu svetost reči, daje dodatnu snagu u obraćanju i onda je to dodatna podrška u borbi protiv tog zla u kom zaista živimo.

Osim razmene samih likova u predstavi bitna je i razmena muško-ženskih uloga. Koliko je moguće osvestiti poziciju ugnjetavane žene iz siromašne porodice i koliko je moguće preneti je na publiku?

Pošto je ceo pristup bio radioničarski, svi su radili sve, svi su probali sve uloge u komadu. Sve sukobe su radili i muškarci i žene. Momenat u kom Lemana Binjoš igra Lisa (ugnjetavača), a Vahid Džanković Neiru (ugnjetavanu) je nama, direktnim akterima u komadu doneo takvu neprijatnost da je to bilo čak i strašnije nego da je žensko igralo Neiru. Mi smo se bavili mesecima time i uvek nam je ta scena pregadna. Igranja nam donose uvek istu neprijatnost. Bitno je ući u tuđe cipele. Uvek je bitno ući u tuđe cipele. Koliko smo skloni da uđemo, to je pitanje za sve nas.

Samu predstavu ste igrali od Sterije do naizgled malog festivala – A.N.F.I. teatra u Kraljevu. A to ide u prilog priči sa početka, o veličini “malih”.

Malo ćemo da promenimo frazu da nema malih uloga, pa ćemo reći da nema malih festivala i malih predstava. Predstave nisu velike samo zato što dolaze iz velikih pozorišta. Mnogo mi je veće zadovoljstvo da igram u mestima gde ljudi retko imaju priliku da gledaju predstave. Ta publika je čak i zahvalnija. Čistija je u svakom smislu. Ne uspeju da vide mnogo stvari. Još ako im ti odeš sa nečim što je ovaj sadržaj, ovo bavljenje pozorištem pa im se to svidi, to je onda za njih dobra stvar. Onda im ti podigneš standard gledanosti, čitanja i slušanja što je super. Onda se i njima ne sviđaju stvari koje nisu dobre jer imaju sa čim da upoređuju. Nema zatvorenosti. Pozorište je takvo da bi trebalo da bude dostupno svima i svuda i da ih svi i svuda pozivaju na veličanje dobra. I prozivanje zla. Ne bismo mi znali koliko je belo bitno da ne postoji crno.

izvor: portalnovosti.com