Čovek

Tata, ja ću da pišem Dobrom o poslu?Ne znam koliko ti je to umesno. On je u godinama, tebe samo površno poznaje, ima on svojih obaveza i problema. Ako mu je sve i potaman, ima posla s godinama i raznim boljkama koje čoveka muče u tom dobu života. A šta ako ništa ne bude, pa se i u njega razočaraš i o njemu pokvariš onako romanitičnu sliku. Ja ne bih, ali ti učini kako misliš da treba.

Hoću vala, pa šta bude. Ti ne znaš koja vedrina, sigurnost i optimizam zrači iz njegovog pogleda i pouzdanost iz njegovih reči. To pleni i vraća veru čoveka u čoveka. Nisu svi kao naši Tutinci i tvoja rodbina. Eto tebi njih. Samo što ih nisi u zvezde okivao. Koliko si puta, i po cenu svađe sa svima nama u kući, bio više na njihovoj nego na našoj strani. Trčao si za njima više nego što je trebalo. Kad su ostajali napušteni od svih ti si ih razumevao i nanožavao, pa gde su ti sad?! Neću da ti otežavam. Ti si dobar roditelj i čovek, ali si bolji rođak i građanin. Od te velike privrženesti rođacima i tvojim Tutincima kao da si oslepeo. Ne vidiš njihove mane. Kad su ti prvi put zatrebali, okrenuli su ti leđa. Da ih je palo više, više nepravde bi ti učinili i boli naneli. Zar je trebalo da se sve ovo desi, pa da vidiš kakve rođake, drugove, prijatelje, komšije i sugrađene imaš? Dosta je samo što im nisi naneo štetu, a na stranu što si svakome stigao i nešto dobro da učiniš. Pa, ima li kakve koristi od toga, sem što ti je duša spokojna. A nama u kući bururet. Ne, nećemo umreti. Nafaka je u Boga, hvala Njemu. Ali da nam zavisi od tvojih, Bog zna gde bismo završili. Neću da se i zbog mene ponižavaš i moliš. I kad moliš, treba birati kome se obraćaš. Ovima se nikada ne treba ni obratiti ni u dobru ni u zlu. Njihova zavist, što nikad nisu mogli biti to što si ti, pretvorila se u otvorenu mržnju.

Sve je u pravu. Malo mi je i rekla. Žao joj je mene. Zna ona da je meni najteže. Pomešala su se rodbinska i osećanja ljubavi prema prijateljima i sugrađanima i ljutnja na njih što mi nisu izašli u susret i zaposlili mi sina. To sam od njih tražio, a oni, nisu odbili nego su odlaganjem »videli« šta će. Kad sam progledao shvatio sam da neće.

A mogli su. Mogli su rođaci. Supruga mi i ja radimo više od sedamdesetak godina u škloli gde može da nam radi sin. Bilo ko drugi da je bio direktor, primio bi ga, ali rođak nije hteo. Našao se tamo gde mu nije mesto, pa se začudio i najlakše mu je bilo da pokaže snagu na svome i da se udobri »politici« ili da dobro unovči to radno mesto – drugog objašnjenja nema. Zaboravio se u visokoj pameti. Ne zna da je porodica najpreča. Prolazne su i partije i novci pa i vera, kad je teško, a porodica je večna. Ona mora da se čuva i neguje. Sad pogotovu i obostrano. Za njenu slogu su odgovorni svi. Najviše oni koji trenutno imaju najviši položaj. Od njih se najviše i traži, jer najviše mogu da daju. Kad odnosi u bratstvu »puknu« krivica se zna. Kriv je onaj najmanji i najslabiji. O onom drugom se ćuti ili tajno šapuće. Zna se da nije u pravu, ali može zatrebati. A ovaj što nema, neka bude kriv iako je prav. Tako je od kad je sveta. Ljudi varakanjem opstaju i u svađi drugih vide svoju šansu da se priklone onome od koga imaju koristi.

Moj sin je na vreme završilo školu, i izrastao je u zrelu ličnost. U naponu je fizičke i umne snage i koristio bi gde god bude delovao. Ume s ljudima i zna svoju struku. On vidi da smo nemoćni i ne veruje da ljudi neće toliko da nam izađu u susret. Strpljivo ćuti i čeka. Misli da nam time olakšava situaciju, ali što ga vidimo takvog nanovo ozleđujemo rane neučinjenog. Tada još čvrše uveravamo sebe – da lažnim ljudima, rođacima i građanima treba zauvek reći zbogom. I za života i za smrti. Zašto da se zavaravamo? Zar je ljubav i poštovanje palo samo na rečima? Meni takva ne treba.
Gde li sam pogrešio?

Ne znam. Čini mi se, znanjem – nigde. Možda po tuđem, jesam. Trudio sam se da zbog mene ne kane vrela suza i ne uzdahne ni jedna ljudska duša. No, samo On zna kakav je svaki čovek, pa neka sudi po zasluzi. I meni moje i njima njihovo.

Evo šta sam napisala mom drugu. Hoćeš da ti pročitam?

Može. Kad si već rešila da se obratiš, učini to što pre.

E slušaj:
Gospodine Dobri,
Sam Bog je svojom voljom učinio da se ja iz dalekog Tutina sretnem sa najvećim živim piscem Srbije i jednim od najvećih svetskih književnih stvaralaca.
Sreli smo se na VMA, tamo gde se traži lek za bol i za lakši život. To i može da se nađe, jer je nauka otišla daleko, a i ljudi ima dobrih.

Problem je, poštovani akademiče, što se teško nalazi ili uopšte ne nalazi lek za dušu, uvređeno građansko dostojanstvo i prostakluk neslućenih razmera. Zbog toga Vam se javljam, jer sam iz Vaših dela i konkretnih postupaka, shvatila da hoćete, možete i želite da pomognete svakome. Najviše onome prema kome nemate obaveza.

Završila sam fakultet u Beogradu, ali posla ni od korova. Moji Tutinci, oličeni u vladajućoj SDA, ni da čuju, jer smo porodično pripadali partijama gde su zajedno sedeli Srbi i Muslimani.

Fabrikovani kadrovi sa parazrskih fakulteta se zapošljavaju od šale, a meni se prigovara«da treba da radim u Beogradu« jer sam tamo završila fakultet. Moji roditelji, prosvetni radnici i sutrašnji penzioneri, sa navikama iz prošlih vremena, ne veruju u ono što im se dešava pred očima.

Lična muka i golema bol od nepravde koja zagađuje svaku, a naročito tutinsku sredinu, me je naterala da zamolim Čoveka, koga sam samo jednom u životu videla, da mi pomogne. Oni koje su moji roditelji zadužili i koje sam stotinama puta srela – nisu hteli. Vaša zasluge i Vaša moć i poštovanje i uvažavanje Vaše ličnosti su takva da telefonom možete završiti sve, pa i moje zaposlenje.

Vi imate sve i ja Vam se ne mogu adekvatno zahvaliti, ali mogu na sva usta pričati da me je u, ovo vučje vreme, zaposlio jedan dobri čovek.

S poštovanjem i zahvalnošću za razumevanje i pomoć.

Dobro je, i s merom je i objektivno rečeno. Samo da stigne do Dobrog. On je svoja ličnost. Bio i ostao. Zato su se mnogi od njega distancirali, ali su ga svi uvažavali. To je um kakvog Srbija daje jednom u veku, a možda ni jednom. Ali što je neko viši, mi se više trudimo da ga satremo i da ga uništimo. Da ga nema. Što da je bolji od nas. A da je viši, nikako.

Videću da li će i kako će reagovati na ovo moje obraćanje. Ko zna koliko pisama on dobije. Da li će baš ovo moje uzeti k srcu?

Ako mu dođe do ruku, reagovaće. Videćeš. To je odlika velikih i umnih. Oni su sve svoje ispunili, pa jedva čekaju da nekome učine dobro. To ih hrani i održava. Doduše, Dobri je nesrećan zbog opšte srpske stvari, jer ona ne ide onako kako bi on želeo da bude njemu, srpskom i svim drugim narodima Srbije. On je patriota kakav se retko rađa. Zlonamerni misle da on voli svoj narod i svoju zamlju na račun drugih u ovoj našoj Srbiji. Ne, on želi da je svima, a pre svega srpskom narodu, dobro tu gde živi.

Da čekamo, pa šta bude. I ako ne bude reagovao, nemam prava da se ljutim. Možda je i drsko očekivati da se posle jednog slučajnog susreta u bolnici čovek obaveže da učini nešto veliko za nepoznatu osobu kakva sam ja. Opet kažem, prema utiscima kakvog je ostavio na mene, verujem u njegovu pomoć kao da se godinama znamo.

Šta li će biti? Mislim, a ne smem da javno kažem ćerki. Ne želim da joj pokvarim snove i porušim nade. Vidim, živnula je. Veselo komentariše dobro u ljudima i knjigama skraćuje sate i dane. I čeka. I ona stpljivo ćuti. Osećam da ne gubi nadu. Veruje ona Dobrom. Veruje i malo- malo, pa priča o njemu.

Tajo moj – zovnu me jednog dana dramatično i kroz plač!

Molim, javih se. Šta je, reci polako. Hajde. Pričaj. Što si me zvala? Čujem je kako jeca i nešto kroz plač govori. Čekaj me, evo me kući, pa mi natenane reci o čemu se radi?
Na vratima me zagrli i zaplaka.

Tajo, On mi se javio! Progovorio je Dobri. Zvao me i rekao da će pomoći. Samo da se vidimo i da čuje šta ja hoću. Plakao je nad mojim pismom, čudio se i rekao da ne brinem. Jesam li ti rekla da će se javiti? On je čovek. Ne običan. To je ljudina. Jednom me video, čuo šta hoću i … hoće da pomogne. Koja je to razlika? Oni sa kojima si delio so i hleb; dobro i zlo; koji znaju koliko kašika u kući imamo – ćute i neće da pomognu. A ovaj? Samo ga iz knjiga i kritika znamo i skočio da lomi svoje godine i da troši svoje »veze« i ljude da bi pritekoa u pomoć nekom iz dalekog Tutina. Možeš li ti to da veruješ? To nije za verovanje. Sad kad pas domaćina ne poznaje, jedan književni, naučni, politički i ljudski gorostas ulaže svoje ime i svoj glas za jednog tutinskog anonimusa. Tu je i njegova veličina. Da komunicira sa običnim građaninom kao sa sebi ravnim. Drhtim, Tajo, dok ga slušam, a on mene sluša kao da sam ja Dobri a on ja. Zato mi suze idu same. To su suze radosnice.

Dobro sine. Hvala mu je što nije dugo ćutao. I meni je i svima nama u kući skinuo kamen sa srca. Svi smo zebli. Iskreno, nadali smo se, ali nas nada nije grejala kao tebe. Nismo jedini što ga tražimo. A dalji smo od mnogih po svemu. Možda ga je tvoje obraćanje dirnulo, a možda mu je i navika da svakog sasluša. Naučnici i umetnici su radoznali. Za njih je važno svačije mišljenje. Zato je njihovo iskustvo ogromno. Dobrog, naročito. Njegovo iskustvo se, u mnogome, poklapa sa iskustvom njegovog naroda.

Šta god da je, Dobri je moj drug, i novi član porodice. Samo da ga Bog i Alah poživi.

Ćerka je, posle dogovora sa Dobrim, otputovala za Beograd, gde se i konkretno pričalo o mestu i vremenu zaposlenja. Vratila se brzo u Tutin, jer je želela da, dobrim vestima, obraduje i sebe i nas u kući.

Tajo moj, ovo sa Dobrim je više nego sigurno. Samo treba da se strpim još neko vreme. Ima nekoliko kombinacija. On želi da nađe prikladno i sigurno mesto. Da ne dužim priču ovako mi je rakao: »Ti si moja briga. Ja sam kao Srbin dužan da pomognem jednoj dobroj muslimanki iz Tutina. I nemoj da mi se zahvaljuješ dok sve ne okončamo. I kad sve završimo neću da mi se zahvaljuješ. Moja je dužnost i kao čoveka da pomažem prave ljude.«

E, Boga mi, napravila si posao. Jeste pomalo bezobrazno, što za svoju stvar potežemo tako daleko i tako važno, no, vidiš, i on bi se naljutio da mu se nismo obratili. Što bi naši seljački šereti rekli – napravili smo mu volju što smo mu se obratili i pružili mu priliku da učini jedno dobro delo-.

Ja sam tek sada videla ko je Dobri. To je bogatstvo od čoveka. Jednostavan u veličini i dobroti. On pravi klimu kao da mu je sagovornik važnija ličnost od sebe. Nadahnuto sluša, pa svak poželi da ispriča i ono što nije planirao da kaže u prvom naletu. Umereno pravi spontane šale i smeje se na neobične komentare. I domaćinski iz svog oramara, kako on kaže podruma, vadi poklone za nove prijatelje. Evo, meni je poklonio knjige i čokoladu, a tebi rakiju.

A ti njemu, šta si poklonila, bruko jedna. Još on tebi treba.

Ništa mama, samo knjige i jedno vino. I za vino se ljutio. On se žali na bolest i izbegava da primi bilo šta. »Ja imam svega, meni treba sagovornik da pričamo i da razmenjujemo mišljenja o svemu«- kaže on.

Sledeći put mu moramo nešto poslati. Ako ne njemu, ono bar njegovoj unuci ili ćerki. To ne može odbiti.

Hoću obavezno. Ne brini, mama.

Pitao me je i za stanaje u našim opštinama, a naročito za stanje u Novom Pazaru. Sve ga zanima da zna, mada nije neobavešten. Okamenila sam se kad mi je pomenuo da mu je vodeći političar SDA veliki dužnik. Bože, začudila sam se, koliko mi obični građani malo znamo. Zato brzopleto i srljamo ne samo u govorenju nego i u nekim postupcima. Grešimo, jer ne znamo.

To je bilo od vajkada. Političari i lideri narodni se svađaju i mire, a narod uvek ostane po strani. I po pravilu – posvađen do groba. Uzmi samo naš primer. Oni što su do juče mahali protiv države i bežali u inostranstvo, sad su ministri u Vladi te iste države. A oni što su tada bili za državu, ostali su na cedilu. Niko ih ne vidi. Prosto čoveku dođe da bude protiv zemlje u kojoj živi i hleba jede, jer samo tako može dobiti sve što traži. Pa, znaš šta su nama radili i koliko su nas proglašavali velikosrbima i izdajnicima, a sad ti isti najekstremniji nacionalisti, bezbrižno beru plodove države.

Tada je naročito, ali je i sada prisutna ona stara – ništa ne znam, ništa ne umem, ali biću nacionalista i sve ću postići. Kod nas je taj nacionalizam bio ogoljen, jer su se politikom počeli baviti neuki i palanački manipulanti. Za njih nije bilo druge svetinje sem ličnog interesa. Pored drugih gluposti, nebuloza, kriminalnih radnji i postupaka raznih vrsta i oblika najbrutalniji primer toga je i podela Islamske zajednice i svih muslimana u našem kraju. Danas se u ovoj zemlji jedino muslimani dele i na groblju. Ili još gore. Bar za nas što taj narodni cirkus gledamo sa strane. Dok reis iz Bosne govori pred centralnom džamijom obezbeđuje ga policija i žandrmerija MUP iz centralne Srbije, što su došli po pozivu predsednika opštine. Paradoks kakvog nema ni u literaturi hororskog žanra – da muslimane od muslimana brane Srbi. Nije slučajno posle toga komentarisano »da je bolje biti u kafani nego u džamiji, jer ti je u kafani bezbednije«. Eto, to smo mi. Na žalost našu, a na sreću drugih. Zato se sa nama najlakše i najduže manipuliše.

Sve ti ovo govorim da znaš i da ne čekaš da to iskustvo učiš na svojoj koži.

Ja bih voleo da smo najbolji, ali nismo. Mi moramo da izrastamao kao narod. Ne možemo preko noći da budemo u svemu kao oni što imaju vekovnu tradiciju. Demokratija jeste za sve, ali u njoj, pored prava, postoje i obaveze. I malih i velikih naroda. Jeste, veliki su odgovorni za male. Mi muslimani – Bošnjaci u Tutinu, ti znaš, vodimo brigu o svakom Srbinu kao manjini, jer očekujemo da Srbi kao većina u državi, vode brigu o nama. Ima tu ljubavi, uvažavanja, toleranicije, ali i računa i politike.

I da znaš, više je dobrih muslimana Bošnjaka i u Tutinu nego onih drugih. Šteta je što su takvi, uglavnom po strani, kao i u svim sredinama Srbije. Samo, doći će i njihovo vreme. Po prirodi stvari, moraju stići bolji dani i za državu i za njene građane.

Dobro je što si mi sve ovo ispričao, ali ko je sad u pravu?

Niko i svako. Zavisi od glasova sa terena, od izbornih krađa, koalicija raznih vrsta, kapitala pojedinih birača – tajkuna pre svega, ličnih interesa i veka trajanja pojedinih predstavnika naroda, ali i podrške iz Evrope i Amerike. Sve je u igri. Tako da danas jesi, a sutra nisi u pravu. Mi smo političko čudo za Evropu. Šta smo mi za proteklih dvadeset godina proživeli, to neki narodi ne prožive za dva veka. Kod nas su i mladići stari.

Neka toga, no da se ja vratim Dobrom.

U pravu si. Ima dobrih ljudi još. Taman posla da ih nema. Samo smo mi zadnjih godina imali posla, sa nekima koji nisu dovoljno dobri. Ti znaš onu – sa ljudima je teško, sa neljudima – nikako, ali i sa jednim i sa drugim moramo raditi. Dobri nam je naišao taman kad je trebalo. I da nam pomogne i da nam vrati veru u ljude. On nas je prijatno iznenadio. I začudio. Otkud da u ovo vreme postoji takav čovek?

Dobri me je uputio na jednog mladog privrednika. Od nauke i od reči. Taj planira da preuzme pazarski »Vojin Popović« i da tu razvije posao. Trebaće mu stručnjaka raznih profila, a ljudi pre svega. Mene je Dobri predstavio u najboljem svetlu i tu sliku je prihvatio ovaj privrednik. On se seća tebe, a zna i dosta ljudi iz Tutina. Čula sam se sa njim i treba da se sretnemo u Novom Pazaru. Posao više nije pitanje, pitanje je kada i kako treba da se krene sa njim?!

Znači, ti bi radila u Novom Pazaru. To je dobra i najbolja varijanta. Ti Pazar više voliš nego Tutin. Sve ti se poklopilo i daj Bože da ti se i posreći.

Jeste. Više ne mislim hoće li biti posla već brinem kako ću se radom i zalaganjem odužiti ljudima i pokazati da im je izbor bio dabar i pravi. Ne bih volela da razočaram Dobrog pre svega, ali i ovog mladog, ali velikog privrednika.
Nije se dugo čekala na poziv. Ćerka je otišla u Novi Pazar. Tu je privrednik Pera održao sastanak sa saradnicima, a primio je i moju ćerku. Ona se vratila uveče. Na ulazu u kuću se videla njeno dobro raspoloženje.

Više mi ne izgleda, nego sam i sigurna da je posao oko moga posla završen. Lepo me primio i uvažeo ovaj čovek. Možda nije kao Dobri, ali je i on čudo. Ja sam mislila da dobro stanuje samo u vremešnim ljudima, a nije. Dobra ima svuda gde ima ljudi čija je jednina čovek. Pera je jedva nešto stariji od mene ili se meni tako čini. Neposredan, spontan i prijatan. Vidi se da zna mnogo, ali priča samo kad ima šta da kaže. Sve mi je rekao jasno i kratko. Posle tog razgovora nisam imala ni šta da pitam ni šta da komentarišem. Uz njega i ti deluješ ubedljivo i sigurno. Jednostavo, veruješ mu bez rezerve. Za veliko je čudo, ali ne sumnjaš ni u jednu njegovu reč.

Reci nam ti sad kratko, kao što to čini Pero, šta ćeš i kad raditi? Poštuj i ti malo reči. Razumemo te, poletela si, skinula si muku sa srca, ali nas zatrpavaš pričom.

Neka, tajo. Nemoj da me prekidaš. Hoću da olakšam dušu. Do sada sam imala posla sa pisovima, nesojima i neljudima. Pravi su se pojavili taman kad treba. I za posao, ali i za veru u ljude. Zato hoću da pričam i pričam. Da kažem, da pohvalim, da podignem, da uveličam, da ovekovečim pisanijem, da prenesem drugima i šta sve ne. Ali od svega toga, viši su, jači i trajniji postupci Dobrog i Pera. Da te, bez reči, u ovo vučje vreme, zaposle ljudi koje prvi put vidiš? To i Ginisa prevazilazi. Kad budem pričala kako sam posao dobila, bojim se da me ne proglase ženskim Minhauzenom.

Aman, devojko, reci već jednom gde ćeš, kad ćeš i šta ćeš raditi? Njima hvala do nebesa. Sve što možemo, to je da im to dobro nikad nećemo zaboraviti, a ti ćeš im radom pokazati da nisu pogrešili. Tu gde budeš radila moraš biti prilježnija, pouzdanija i tačnija nego da radiš za svoju kuću. A sad pričaj – konkretno, kao naš Pero.

Evo, brate. Radiću u pazarskom »Vojinu Popoviću«. U upravnoj zgradi ću imati, ne kancelariju, nego kabinet. Vodiću poslove sa kupcima i poslovnim partnerima iz zemlje i inostranstva. Biću u prilici da učestvujem i u odabiru radne snage. Pero će se u tom delu osloniti na nas nekoliko meštana, jer znamo prilike u lokalu i poznajemo ljude.

A plata? Kako li će taj deo ići? Da se ne iznenadimo kao onda kad si radila na pazarskom univerzitetu?!

Biće pristojna za pazarske prilike i zavisiće od produktivnosti i dobiti. Ako zaradimo, imaće i firma i zaposleni. Kod Pera standard nije samo plata. Tu su uslovi za rad koji kod poslovnih partnera izazivaju osećanje poštovanja i uvažavanja i čoveka koji tu boravi i firme za koju radi. Pa, mogućnosti poslovnih putovanja. Napredovanja u službi. Kontakti sa važnim i uticajnim ljudima iz sveta biznisa, politike, nauke, umetnosti, sporta.

Pero je jedna velika privredna pojava i sigurna perspektiva ne samo u Srbiji već i šire. Preko njega i poslova njegove firme može se stići visoko i daleko. Ali, primetila sam, samo radom, poverenjem, uvažavanjem i disciplinom. Obrazovanje mu omogućava da za tili čas pravi pouzdane procene i donosi prave odluke. Zato ima uspeha. A ljude? Možeš mu ti kititi slavopojke i pripovedati bajke, a on će i tada znati s kim ima posla.

Uvak sam cenila znanje. Sad, pogotovu. Vidim to znanje na terenu, u operativi i na svoje oči gledam kako raste u imanje i kapital, u zaradu koja čoveku omogućava samostalnost, slobodu i dostojanstvo. To je plata i zarada kod Pera.

Ti nam održa predavanje kao da smo na ekonomskom fakultetu, a ne u kući. Ali, opet ne znamo koliko ćeš zarađivati.

Znaćete svakog meseca kad primim platu. I videćete da sam privilegovana što radim kod Pera.

Još smo pričali o detaljima i o poslovima koji će ići preko Pazara, a već narednih dana, ćerka se spremala da krene na posao u svojoj firmi, kako je ona to govorila. Taj prvi radni dan smo i mi, u mislima, radili zajedno sa njom.
Kako li će joj biti? Ko još tu radi? Da li će znanjem, radom i smislom za kontakte zadovoljiti rukovodioce?
Vredna je i radna. I pamti. Glava boli. To će joj pomoći u ovom poslu.

Tajo, javila se posle završetka radnog vremena. Samo da vam kažem da ne brinete. Sve je dobro i kako mi je obećano. Znala sam da će biti tako, ali je i bolje nego što smo pričali. Ovde je i jedan Perov saradnik pa nama početnicma priča da smo imali veliku sreću što smo ušli u ovu privrednu kuću. On za njega radi godinama i nema ni jedne reči pokude. Na kraju nam je rekao da ne verujemo njemu nego da radimo, gledamo i sami zaključujemo.

I sama se uveravam, da su za Pera ljudi glavni resurs. I za drugog su. Ali drugi ne znaju da ih prime, uvaže i motivišu i da iskoristi njihove sklonosti. To ume samo čovek koji poznaje ljude i ima široko obrazovanje.

Opet ja o Peru. Videćeš ga i osvežiti sećanje na 9.sprat i kancelariju mladog političara, koja je tada bila radni kabinet, svlačionica, muzička radionica i naučna laboratorija. Pričao si i ti tada sa oduševaljenjem o ovome čoveku. Kad si mu video kabinet shvatio si da je njemu bilo lako biti politički operativac. Zna i ume. On, s razmišljanjem u kolima ili dok ide prema govornici, smisli tekst za obraćanje – bolji i prikladniji nego oni što im savetnici danima unapred pišu besede. Takav je bio iz tvojih priča. Sad je za koplje bolji. Pa ti sad vidi. Može li mi biti loše kod takvog čoveka. Može, samo ako ja budem idiot. Sad je sve u mojim rukama.

Posao u Perovoj firmi cveta. »Vojin Popović« je prevazišao ono nekadašnje, staro i moćno preduzeće. To je moderna firma koja se uzima za primer organizacije, rentabilnosti i standarda.

Skoro sam sa Perom pričala o mojim počecima. Seća se on mojeg straha, ustručavanja, ali i hvale u priči o njemu i Dobrom. Da nisi ti u onim kvalifikacijama preterala, ili se, sad kad nas bolje znaš, kaješ šta si rakla – pita me on. Ne, kajem se što nisam više rekla. A najviše se kajem što sam ja o vama i pričala. Nisam ja dorasla tom poslu. O velikima, treba da govore još veći; o dobrima – još bolji