Dejan Mak-Banat

Ne znam kada sam prvi put čuo za Banat. Bilo je to pre nego što sam pošao u školu, u to sam siguran. Tada sam mislio da je Banat neko mesto u blizini Vršca. Kada bi se za nekoga reklo da je Banaćanin, mislio sam da je taj došao od nekud i eto našao se tu kod nas, taj Banaćanin. Često je u društvu starijih neko znao da kaže mi smo Banaćani ili ja sam Banaćanin i meni se činilo da je osoba koja je to izgovorila istog časa postala po nečemu važnija od drugih u društvu. Ubrzo sam naučio da je Banat veći od Vršca, ali da je manji od SFR Jugoslavije i Republike Srbije i nešto manji od Vojvodine, i to mi je jednom tata pokušao da objasni po principu skupova i podskupova. Ovo ti je, kaže, Jugoslavija, i nacrta veliki krug, onda u njemu ucrta manji, pa kaže Srbija, i sve to tako izgleda kao kad baciš kamen u potok Mesić pa se šire ti krugovi od manjeg ka većem i većem ka manjem, a ja to širenje ne shvatam, ali shvatam da niko ne zna gde su granice, jer uvek teže susretu sa većim krugovima, a tog susreta nema jer se kružnice ne dodiruju i uvek beže od mesta gde je onaj kamen upao u vodu. 

Očeva baba, a moja stara omama, priča mi o tome da je bilo dosta ljudi iz Banata u vozu do Segedina, početkom dvadesetih godina prošlog veka, onda su ti Banaćani nekako stigli do Lisabona, koji je možda bio prekriven lišćem a možda i nije, a onda eto tih Banaćana na prekookeanskom brodu do luke Santos u blizini Sao Paula, jer Banaćanin na jeziku okeana i dijalektu talasa, koji znaju svi putnici broda Libertade jer plovidba traje mesecima, znači “onaj koji je otišao da se nikad ne vrati”. I mnogi su Banaćani tamo ostali, ali moji su se vratili. Sećam se da mi je stara omama jednom rekla da Banaćanin, na jezicima drevnih domorodaca koji su kanuima doveslali iz Amazona tražeći ravnicu iz snova, znači “onaj koji počne rečenicu na jednom jeziku a završi ga na drugom ili trećem”. Jó napot, prijatelju moj, wie geht's, mulțumesc, nije loše.  

Da je Banat daleko veći nego što sam mislio otkrio sam oktobra 1995. godine u jednom studentskom domu na južnoj periferiji Pariza. Dok u menzi posle večere još uvek sedim za stolom sa prijateljima, prilazi nam Horea Dumitresku, student francuskog jezika na Sorboni, obraća nam se na francuskom ali ubrzo shvata da ekipa za stolom, zbog mene i hvala im na tome, govori engleski, jer taj mali Yougo je tek stigao, ne zna jezik jer studira na nekom američkom institutu, uglavnom, Horea se predstavlja i kaže da je iz Rumunije, ali pošto je kaže lokal patriota više voli da kaže da je Banaćanin iz Temišvara. Da si šta? pitaju svi za stolom i on objašnjava, ali stvar se još više komplikuje kad kažem da sam i ja Banaćanin, ali kako, zar ti nisi Jugosloven a on Rumun, ali eto Horea i ja ne možemo da razgovaramo bez pomoći ljubazne Veronik, jer on zna samo rumunski i francuski a ja u to vreme od stranih jezika samo engleski, i svi su već otišli, ostali smo za stolom Horea i ja uz pivo i pantominu, u neprestanom čuđenju da dvojica Banaćana ne mogu da se razumeju, ali on se samo nasmeje, ma nema veze, kaže mi, jezici su se već ionako rastopili u hajnekenu posle trećeg gutljaja, oui, u pravu si, mon ami.

 Mapa Banata me još pratila kroz ravnice Mičigena, u kasnu jesen 2011. gde su me žute cigle stare železničke stanice u blizini Ist Lenzinga podsetile na stanicu u Vršcu. Vagoni koji su krenuli put Ilinoisa bežali su u pravcu Zrenjanina, Kikinde, Arada, Rešice i Bele Crkve. Slično se dogodilo i oktobra 2013. kad se Ahmedabad pretvorio u Banat, negde između sumraka i svitanja, dok sam ga posmatrao sa prozora Instituta za razvoj preduzetništva, i sve mi je tada ličilo na Bolivud i nekog Indijskog Tarantina koji se poigrava mojim sećanjima i montira kadrove zemlje, peska i mraka, i posle svih godina još uvek na nekoj mojoj mapi pokušavam da ucrtam granice Banata i dotaknem kružnice koje mi neprestano izmiču. 

Toliko o Banatu, köszönöm szépen i Auf Wiedersehen!