Uoči napada Austrougarske na Srbiju, Ariton Popović, ugledni građanin Vranja, dobio zadatak da sačini spisak od sto muškaraca koji će braniti državu od države. Ariton Popović se kolebao, lomio se, ali olakša sebi tako što je na spisak, pod brojem jedan, stavio sina, pa za njim devedeset devet ostalih. Već drugog dana rata, pogibe sin Aritona Popovića iza kog ostade troje siročadi i trudna žena. Ariton Popović nikada ništa nije govorio o pogibiji svog sina. Sto godina nakon tog rata imao sam književno veče u Vranju. Spavao sam u kući mog prijatelja koji je čukununuk Aritona Popovića. On mi je pokazao porodičnu uspomenu, stari sako koji je nekad nosio Ariton Popović. Kasnije, kada sam zaspao, sanjao sam: otvaram ormar, vidim stari sako Aritona Popovića. Stavljam ruku u džep. Nešto šuška. Mislio sam da je to stara novčanica. Nije. Izvukao sam ceduljicu na kojoj piše: Čudno je to što svaka država traži životom da joj platiš, a smrt uzima kao bakšiš. Kad se probudih, poželio sam da otvorim ormar i zavučem ruku u džep tog sakoa, da utvrdim – je li ta ceduljica zaista u džepu. Ipak, nisam imao hrabrosti da preturam po tuđem ormaru i tuđem sakou. I sad me kopka – ova rečenica sa ceduljice, da li pripada meni ili Aritonu Popoviću.
