Tek kada je prestala da me voli,
A nepojamno me je onomad ljubila,
Tek kad sam pošao za jednom drugom,
Pogrešnom, prolaznom,
Da pokušam da iz sećanja onu prâvu, potisnem
Neuporedivu, nezaboravljenu,
Tek tad sam osetio da krenuh pustim drumom,
Pa me je i sadašnjost i prošlost žestoko mlela,
Vrela me jeza često spopadala,
Voda nadolazeća mutna teško me davila.
Shvatih da Ona je i dalje moga srca struja,
Jedina nepresušna reka,
Da je zauvek duboko ostala u duši,
Da me svuda prati, da mi se u mislima stalno vraća,
Da je moja životna opsesija.
Moj (ne)voljni teret i pothranjivana muza,
Ujedno osmeh i bol,
U uglu oka nepomerljiva suza.
Stabiljka zimzelena, mirisni cvet,
Božanstvena dûga, tirkizno nebo i sunce raja,
Nemirno more uzdaha
Pretvoreno u pepeo bez početka i kraja.
Da, bila je voćka zrela, glatka, sjajna.
Tog proleća i leta moja nežna ptica, divotnog sna kruna,
A vremenom patnja postala je, tuđa princeza, odbegla srna,
Večita očaravajuća uspomena.
Zeleno polje, niska bisera, zlatna grana,
Moja snaga i slabost,
Gorka istina,
I samo u glavi mojoj naš oživeli svet.
A kada me obuzmu čemer i depresija,
Ona je lek, u uhu muzika onih noći zadržana,
Ludosti naših titraja, maštarija,
Njena slika, reči, osmeh i zagrljaj nekdašnji.
Slutim da negde tamo je u senci,
Možda u tmini?
Izgubljen, želim da bar je Ona srećna,
U poezije svežnju Crnjanskog, Laze, Disa i Branka,
Moje utočište, zabran, ostrvo,
Melanholija predugih godina.
Plima, oluja, vatra zajedničkog kratkog veka,
Naglo prekinuta erupcija vulkana.
Moja dražesno opijajuća rapsodija.
Vedro svitanje, pun mesec i magična zvezda mila,
Lajtmotiv, greh i poraz,
Moja opsesija.
Zoran R. Tomić
