PRE LJUBAVI
Ljubav je duh sav sazdan od vatre (Šekspir).
Majstorski, slikarski, kaporovski, u romanu Una opisano je ponešto od onoga šta ostaje posle neke ljubavi. A šta prethodi jednoj ljubavi? Šta ima pre ljubavi? Ili je tô “pre” i “posle” u suštini jedno te isto u emotivnom nizu? Ne, nužno! Da li se udaljavamo od ljubavi ili joj se približavamo, samo u drugom obliku? “Naše živote definiše ljubav – ili odsustvo ljubavi. A čak i kad podozrevamo da će se sve završiti u suzama, mi i dalje verujemo” (Toni Parsons). Da, autentična ljubav ne “pogađa” svakoga, nije pratilac života svih – a i kada se javi, najčešće nije stalna, neprekidna; prâve ljubavi se ne smenjuju kao na traci – naprotiv. Zacelo, u tome je makar delić magije, misterije ljubavnog zanosa, ljubavne sreće onih koji dobiju priliku da je prožive.
Pre određene ljubavi je, recimo, neka ranija, bivša. Broj +3811121602…Ne usuđujem se da ga dopišem. Zbog nje, više zbog sebe. Bila, minula. Ili nam se prethodno dogodila “većnost” beznađa, tišine. Sloboda, odnosno “sloboda” koja nas je okivala – ili mi nju. Odsustvo bezbižnosti, tištanje, mrak. Neizvesnost. Tobožnja sigurnost koja uzrokuje turbulencije, lomnjenje. Plus zebnja, bol. Naročito u suton. Pa onda prividno zatišje u zatvorenoj luci. Uzburkanost žabokrečine. Nedosanjani san. Sklopiš oči a sećanje krene. Da bi nešto započelo, nešto neizostavno valja da nestane. Razočaranje. Depresija. Melanholija. Sujeta. Pre ljubavi su fotografije koje hoćemo da zaboravimo a nemamo snage da ih iscepamo. I muzika, e nju ne damo nikome iako je dvostruka – ona spoljna, razarujuća, i ona unutrašnja, neprekidna. naša mučiteljka. Da li nove slike i tonove, kao i boje i mirise – istinski želimo da stvorimo? Pre ljubavi je ravnodušnost, praznina, navike, rutina, lenjost…Pre ljubavi su neki ljudi koji dolaze i prolaze a ne primećujemo ih – i neki koje priželjkujemo iz očaja, a nema ih u našem vidokrugu. Ukus poraza, dani s kojim ne znamo šta bismo. Duša koje ne ume, dvoumi se kuda će. Da li uopšte s nekim? I s kim? Pre ljubavi su kompenzacije, imitacije, surogati, plagijati, Nirvana koja to nije. Nestrpljenje koje ponire u mišiće, u kosti. Energija koja bi – kao – da se pokrene, a neće, ne može, ne sme. Ili je i nema. Pre ljubavi su pretpostavke, fikcije. Strah i od poznatog, još više od nepoznatog. Kolebanja, dvoumljenja. Istine, zablude – i laži. Zavaravanje da je sve (bilo) dobro, da je tako moralo da bude. Prijatelji koji znače, ali nisu dovoljni. Knjige i šetnje koje ti pomažu. Zaricanja. Strepnje. Strah od života, pomisao na smrt. Pesimizam za koji veruješ da će proći. Optimizam koji ne dolazi. Duge košmarne noći. Grozničavi dani. Tupost, tuga ili čak odsustvo emocija koje te navodi na dilemu da li si uopšte živ. Ili samo vegetiraš, traješ bez smisla. Ne zračiš. Pre ljubavi su pitanja na koja nemaš odgovore i odgovori koji ti više ništa ne znače. Pre ljubavi su poslovi koje “odrađuješ”. Sopstvena slika u ogledalu koje i koju i nećeš da pogledaš, ni da je okrzneš ispod podbulih kapaka. Pre ljubavi su ponude koje ti se čine glupim, promašenim, nepostojećim. Pre ljubavi je nesposobnost da se organizuješ, da se usredsrediš. Da pronikneš u srž sopstvenih htenja, očekivanja i mogućnosti. Hronični umor. Putovanja za koja nisi spreman, ili se radi o prividu, zabludi. Pre ljubavi nisi u stanju da odvojiš važno od nevažnog. Postaviš sebi zamku nedoumice ko si – pa zaboraviš i tû nedoumicu i sebe. Neuključeni monitor računara, “mrtav” televizor. Glava u kojoj “seva”, slabost u nogama koje te nose u smeru bez putokaza – a ne pomeraš se! Besciljno lutaš nepokretan. Jedna fleka na pižami – nisi ni stigao do pantalona! – otkinuto dugme na noćnoj košulji. Zaboravljeni ključ. Nečiji davnašnji pozdrav na ulici, setni osmeh – ali ipak osmeh. Zagonetna senka na licu. Ma ne, samo filuješ, uobrazilja tvoja bedna! Umislio si. Bolnica, groblje, hitaš. Ne. Nipošto. “Bežiš” je preciznija, prâva reč. Sklanjaš se od sebe, pa se ubrzo vraćaš. A onda – reka… Prvi nagoveštaj da i sâm tumaraš negde s njom. S tom vodom, paralelno. Ili te ona nosi, potapa? Jedno piće, drugo….Ohrabrujuće je da kapljica deluje! Postaješ – iznenada ili polako, nisi načisto – svestan okoline. I budućnosti. Dobro je da ona ipak za tebe postoji, makar u mrvicama, Samo je treba ispuniti. “Samo”?! Pomaljaju se motivi, razlozi, povodi. Počinješ da povezuješ stvari. Cigareta, znaš da je štetna, ali, gle, i ona nečemu služi! Može, treba, mora dalje. I umno, i čulno. Pritom, još si daleko i od pretposlednje reči. I, evo je, javlja se u tebi želja da budeš svoj, da se pridigneš. “Od samoće možete postati vidoviti, čak i ako ne verujete u vidovitost” (Vesna Goldsvorti, Gvozdena zavesa). Dugo si bio duboko usamljen. I gotovo si uveren da najzad osećaš glad i žeđ. Za životom. Da li si na domaku praga, predvorja neke nove ljubavi? Koje, naravno, još nema. No, da li je “stare” i bilo? Ali je već napredak da je slutiš – tu narednu, buduću, “naknadnu” – pa makar se i varao. Bitno je da se pomičeš, podižeš. Nije lako. A kada je i bilo?! Težina, pa baš ti je ona i nasušna! Onako lakog i nikakvog oduvao bi te i osrednji vetar. Pre ljubavi je novi papir koji ispunjavaš i grčevito stiskaš. Čuvaš ga kao osnov, začetak u kontekstu nečega. Za….? Ne zna se ni za šta, ali biće da je posredi majušni napredak. Odvija se…Nešto će se već pojaviti. Instinkt. Samo da te ne zatekne nespremnog. Neće. Susreti. Žute mrlje u prolazu. To je tô. Samo napred, nazad je po svemu sudeći blokirano, granica – a ako stojiš nepomičan, propadaš. U blato, u živi pesak, u prazninu. I, tako, na domaku si. “Kuckaš” neke brojeve na telefonu, listaš novine, makar i bajate. Najzad, sunce. Hladno, slabo, ali ipak svetlost. Zbunjujuća. Bleda. Uspeo si izgleda da uprkos grču učinih korak u glavi. Konačno ustaješ iz kreveta, briješ se, umivaš. Otvaraš prozor. Pristavljaš kafu. Neko zvoni na interfon. Greška, nema veze, bitan je zvuk da te prene. (A ni poštari nisu ono što su bili.) Oblačiš se, ideš po hleb i novine. Sneža iz kioska ti se javlja. Čeka te i pijaca, preko puta. Ma sve je blizu, na dohvat ruke. Ali ona je prekratka. Za sada. Ipak, izgleda da unekoliko ozdravljaš. Rano je da se izvesna Ona pojavi. Naićiće, jednom, jedna. Ne znaš ni kakva bi bila, kakva “treba” da bude. Jer tako nešto nikada se ne zna. Valjda je u tome i čar?! Muk, tmina. (Ne bih se kladio da je na emotivnom miljeu “sreća u ponavljanju”.) A šta je u stvari sreća? I ćemu čovek zapravo stremi? Šta god da je – i neizvesna ona, i sreća ta fluidna – ne možeš, ne smeš, nećeš da je pasivno iščekuješ. Nego joj polaziš hrabro u naručje. Semafor, sitan nagoveštaj iako je crveno. Znači, primećuješ razlike! Beleg za novi početak. Hodaš…. Neko će se valjda pojaviti. Ili ćeš ti naići nekome, svejedno. Pa i nije nužno da ti se u skorije doba dogodi nova ljubav. Ključno je – ako/kada se desi, pojavi – da je prepoznaš. Pod uslovom da si sâmog sebe spoznao, konačno. Ali biće jednom i nje, bodriš sebe. Pri čemu sreća i ljubav ne moraju da se poklope! Tako ti govore uspomene. Višekratno. Pa, shvati, uvidi već jednom – posle toliko decenija, nakon toliko poraza, takozvanog iskustva – život je slojevit, suptilan, “njihajući”, nepredvidiv, surov! Ili ih živih, tj. živeo si ih nekoliko, naporedo, odnosno naizmenično? Ne sukcesivno, i ne bez konca. Dok te sadašnjica sabija sa svih strana. Udara, koči i gura ujedno. Tako je kako je. Jednostavno i praktično, osim u našem mozgu i u srcu. No, razum će ti se vratiti kad tad! Ljubav – ogromna zagonetka?! “Bilo da tražimo ljubav, borimo se da je spasimo ili čeznemo za onom koju smo izgubili, naš život se meri našom potragom za ljubavlju. A vreme ističe…” (Parsons). Biće da ti onaj Godo napokon stidljivo kuca na vrata. Skačeš poluobučen, neočešljan, luckast. Šoljica neispijene guste tečnosti, prevrnuta. Sedaš “s njim” u tramvaj, promiču zgrade. Stići češ, sići ćeš. Pre kiše. (Bože, kako je jak, upečatljiv istioimeni film!) Dockan, ali ne i porekasno, vajkaš se, tešiš. Ko ceni, ko vrednuje sve? Tajanstvene naznake da si pobedio sebe. Teškom mukom, jedva. Opet. Ili još ne sasvim? Poljuljan si, no jedno pouzdano znaš: bez snažnog uporišta – čvrstog a elastičnog – nema boljitka, nema ništa. Da se sa njega – s tog originernog temelja – otisneš, odbaciš, a i da te primi nazad, ako zatreba. Po ko zna koji put. A baš za podlogom žudimo, relativno drugačijom i trajnijom. Ali i za nebom. Ne mora ono da bude ni previše plavo, ni “tačkasto” zvezdano. Samo da je bez niskih tmurnih oblaka koji guše. “Ljubav pronalazi reči, ali ih istovremeno lišava neophodnosti” (iz lične arhive potpisnika). Na kraju krajeva, presudno je da preguraš i ovaj dan. Sutra će već biti lakše. Bude li ga za tebe.
Pogrešno je govoriti o rđavom izboru u ljubavi, jer čim izbor postoji on može biti samo rđav. (Marsel Prust)
Zoran R. Tomić
–Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univeziteta u Beogradu–
