Ja, Lidija Jelisavčić Ćirić
Ime i prezime: Lidija Jelisavčić Ćirić
Datum i mesto rođenja: Čubura, Beograd, 12.05.1974.
Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona? Konfuzija je beskrajna i miriše na sudbinu. Napravila bih svoj roken-rol bend, zamislila bih da sam u pritvoru zbog isterivanja pravde u književnoj kaljuzi, onda bi me oslobodili i pokušali da me izvedu na pravi put. Za sedam dana napravila bih dvorac i ribnjak, tu bih nastanila puno dece, ali ne napuštene već zaboravljene. Ko zna koliko bih belaja još napravila, bolje mi ne oduzimajte telefon.
Koju osobu najviše cenite? Cenim da sam sklona precenjivanju, euforičnom zaljubljivanju i bezuslovnom davanju, nisam neki primer da izdvojim ličnost koju cenim, cena je ogromna. Ne znam da li sam spremna da platim. Možda bi mi više prijalo pitanje, koju osobu najmanje cenim. Ako baš moram da odgovorim, osoba koju najviše cenim jeste moja sestra Cica.
Grad u koji želite ponovo otići? Prava Beograđanka uvek ima gde da ode i kome da se vrati. Neka to bude naselje, Sopotnica, na tromeđi Srbije, Crne Gore I Bosne. Opština Prijepolje u Zlatiborskom okrugu. Žal za mladost, što reče Bora Stanković. Umorna sam od velikih gradova i lažnog sjaja.
Jelo koje biste mogli jesti svakog dana? Stvar je prosta, kao prostačka mudrost koja upravlja životom koji određuje sve ostale živote. Hleb i vodu.
Kome najviše verujete? Bajagi dok peva “Verujem, ne verujem”. Šalu na stranu, verujm u Veru, Boga i Ljubav. Ovo je znak da verujem svima, a zašto i ne bih, kada bi se dokazalo suprotno, kome bih mogla biti vera?
Gde se najbolje odmorite? Najbolje se odmorim u daljini jer se tamo ne vidi čak ni daljina. Mesto gde Sunce pravi senke od svega što mili pod njim. “Nema odmora dok traje obnova” deco moja.
Najbolji dan u životu? Kao što je svaka nova ljubav najveća u mom životu tako je i svaki dan blagoslov. Ipak je red da nešto napišem, to sigurno nije ženski odgovor: “Dan kada sam ugledala svoju ćerku”, ne, to je dan kada sam shvatila da ima dana i dana…
Poslednja laž na koju ste naseli? Mislite, poslednja laž za koju sam se pravila da ne znam da je laž? Ne pokušavajte, morate znati šta dolazi posle. Okej, okej, neka to bude: “Ti si sve ono što jedan muškarac očekuje od žene, ali ja nisam spreman za vezu”.
Koliko ste aktivni na društvenim mrežama? Previše čak i za moj ukus. Ali o ukusima ne vredi raspravljati, volim te društvene aktivnosti, jer smo tamo svi lepi, pametni i dobri. Dopadaju mi se motivacioni govornici i fanatični vernici, njih baš uhodim, zovite me foloverka, mislim da ih malo iritiram, to me raduje. Neka tako i ostane.
Najlepši poklon koji ste dobili? Nema poklona a da me nije koštao, tako da ih ne primam niti tražim.
Omiljena životinja? Tigar. Ne bih da se predstavljam kao zaštitnica životinja, volim da su tu okolo, ali ne u mojoj kući.
Omiljeni muzičar ili bend? Otis Redding.
Omiljeni pisac? Isak Babelj.
Poslednja knjiga koju ste pročitali? Roman o pijanstvima, Igora Marojevića. Imala sam privilegiju da ga čitam u rukopisu. Nadmašio je sebe i svetske standarde. Radujem se ovom osveženju u srpskoj savremenoj književnosti. Konačno lokanje, krv, meso, znoj, suze, ljubav, ispaštanje, borba i pogibija. Osveta. Kao kod mog Puškina.
Omiljeni filmski lik? Spajdermen, naravno, odbacivan, neprilagođen i usamljen, on nije imao mentore, ali zna da uz veliku moć dolazi velika odgovornost. Moj čovek.
Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju? Pre nekoliko dana sam prvi put prisustvovala jednoj vaterpolo utakmici u Šapcu gde su domaćini pobedili Crvenu zvezdu. Navijala sam za Šabac. I bi spektakl!
Tim za koji navijate? Gubitnici. Jer mi je previše klanova (timova) u glavi. Treba im doći glave.
Omiljena narodna izreka: U dobrog konja stotinu mana, u lošeg samo jedna.
Koje pitanje najviše mrzite? “Si živa?” Ne, baš sam ustala iz groba tebi da se javim. Mrzim pitanja, uopšte, sve što treba sama kažem, ne pitam zato nikoga ništa.
Vaša najveća nada? Moja najveća nada je da ne počnem da se nadam. Tako sam i do sada živela i sve ono što nisam sanjala, strefilo me je budnu.
