Ja, Marija Knežević
Mnogo toga je stalo u 57 godina življenja, iako ne još punih. Doživljaja koji su sada uspomene, ljudi bez kojih ne mogu da zamislim svoj život, ljudi bez kojih moram da živim, doživotnih prijatelja, izdajnika i svega onoga za šta se olako kaže da je ljudski. Prohodala sam na Kalemegdanu. Moji prvi prijatelji bile su životinje u zoo-vrtu. Bežala sam iz osnovne škole, a onda sam u nekom času poludela i manijakalno počela da čitam sve što bi mi dopalo šaka. Magistrirala sam komparativnu književnost sticajem okolnosti u Americi. Tamo sam i predavala kreativno pisanje. U svojoj zemlji sam socijalni slučaj čiju bibliografiju ako vas zanima možete videti u Wikipediji – nisam skriboman, ali sam marljiva. O mojim knjigama se ne piše, o nagradama nema ni govora. U prošloj godini izašle su mi odabrane pesme u Americi, ,,Tehnika disanja,'' dvojezično izdanje, knjiga se nalazi u užem izboru za Nagradu Derek Volkot. Mislim da je jasno zbog čega ne mogu da skačem od radosti, pa i kada se dogodi neki veći uspeh – u inostranstvu. Posvećenik sam. Srećom mada malo i pameću, odvajam umetnost pisanja od društvenih igara.
Ime i prezime: Marija Knežević
Datum i mesto rođenja: 29. decembar, 1963, Beograd
Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: Ja ću doživotno ostati na nivou svih onih koji ne smeju ni da dišu dok razgovaraju da im se ne prekine veza preko ,,pametnog.” Ali danas smo svi ucenjeni tehnologijom. Kada se ljudi izgube u planini i traže ih gorske službe i bude sreće da ih nađu, prvo ih pitaju zašto nisu koristili mobilni, da li je bilo signala, da li im radi baterija… pa tek onda kako su.
Koju osobu najviše cenite: Ovo pitanje me momentalno podseća na scenu sa jednom od mojih šefica, a posle koje sam izgubila taj posao. Bila sam tačka dnevnog reda na nekom sastanku upravnog odbora, radničkom savetu, ne sećam se tačno.
Ona: Neka uđe u zapisnik – Marija ne poštuje autoritete!
Ja: Neka uđe u zapisnik – Marija se odmah zaljubi u one kojima se divi, a da poštuje na silu ne ume.
Grad u koji želite ponovo otići: Grad moje bake i moje majke, uvek Solun.
Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Osim trešanja, ništa ne bih mogla da jedem svakoga dana osim u slučaju robije.
Kome najviše verujete: Vremenu.
Gde se najbolje odmorite: Samo kraj mora.
Najbolji dan u životu: Ne bih mogla da izdvojim samo jedan. Verovatno onaj za koji i ne znam da mi je bio najbolji.
Poslednja laž na koju ste naseli: ,,Čovek je kovač svoje sudbine.”
Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Ne znam kako se to meri. Relaksira me Fejsbuk, tamo sam otkrila mnogo vrednih ljudi, stvaralaca, profesora… koje nikako ne bih mogla da sretnem u tzv. realnom životu. Takođe, mislim da je veći broj ljudi koji pročitaju to što tamo objavim nego onih koji uspeju da dođu do mojih knjiga.
Najlepši poklon koji ste dobili: Od oca sam dobila ispunjenost zahvalnošću što sam u životu imala priliku da poznajem i budem u blizini takvog čoveka.
Omiljena životinja: Teško da jedna životinjarka može da odgovori na ovo pitanje. U nekom času sam bila udomila i ježa, između ostalog. Ipak, ako bi Noje zapovedio da bude samo jedna, onda pas.
Omiljeni muzičar ili bend: Annie Lenox i još mnogo, mnogo muzičara čije je note dete muzičara upijalo od malih nogu.
Omiljeni pisac: Zar postoji neko ko ima samo jednog omiljenog pisca?
Poslednja knjiga koju ste pročitali: ,,Ministarstvo sreće,” Arundati Roj (treći put).
Omiljeni filmski lik: Grozno pitanje za filmofila ili filmofilku. Neću pogrešiti ako kažem sve što je ikada odigrala Kejt Blanšet.
Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Moja prva utakmica u rukometnom klubu ,,Radnički.”
Tim za koji navijate: Za nas koji umemo da volimo i negujemo to umeće.
Omiljena narodna izreka: Ne volim ih. Mnogo govore o mentalitetu. Na primer izreka: Strpljen, spasen.
Koje pitanje najviše mrzite: U meni nema mržnje. Ako se desi da se zapati, odmah se čistim. Nema loših pitanja. Loše mogu biti namere, mada i pojedini odgovori.
Vaša najveća nada: Pa, već 6 meseci da ću dobiti zdravstvenu knjižici ili karticu koja je izgubljena u nekoj od triju bolnica gde sam se lečila od korone. Fond za zdravstveno osiguranje kaže da ,,nema nikakve veze sa ljudima koji su zaduženi za plastiku.” Svakog meseca moram da stojim ispred njihovog šaltera da bi mi izdali jedan A4 sa pečatom koji izigrava knjižicu – mesec dana. Nova kartica je plaćena u decembru 2020. i obećali su da ću je dobiti najkasnije za 6 meseci. Taj period je prošao, ali eto, još se nadam. Ljudi su nepopravljivi.
