Put me vodi u zemlju predaka. Rat, u istoriji poznat kao bratoubilački, svuda unaokolo uzima svoj strašni danak, preteći i toj nestvarno lepoj oblasti, naseljenoj mešovitim življem.
Stižem na odredište, dugo stojim pred jednim pšeničnim poljem i posmatram zlatno klasje kako se blago povija pod vetrom. Zatvaram oči da bih sliku upamtila. Kad ih ponovo otvorim, vidim poput morske pučine nepreglednu površinu ustalasalog zlata – Pešterska visoravan puca preda mnom, unedogled. Krećem kroz žito, berem stabljike, krunim zrna. Sitne zlatne kuglice kotrljaju mi se po dlanu, među prstima. Okrećem se ka horizontu i vidim sjajnu, zlatnu žicu kako opcrtava zemlju i odvaja je od vizantijskoplavog neba. Na tom čardaku (visoravan je čardak?) osećam se blaženo kao na čardaku prababine kuće koju je prizor dozvao iz meandara zaborava.
Onda ugledam ljude, lepe i nestvarne kao i sve drugo na visoravni, kako sede na velikom platnu, satkanom od niti smeđe i plave boje, i prave planove. Nestvarno društvo pravi nestvarne planove za nestvarnu budućnost. Za trenutak mi se učini da se u grupi izdvaja jedan čovek. Možda me baš ideja da uočavam nešto što drugi ne vide, povlači ka tim ljudima. Pridružujem im se, ali onog drugačijeg ne prepoznajem, niti mi je važno da ga prepoznam. Srećna sam što su me prihvatili, mene došljakinju, s korenima, onim bližim, otud, a daljim ko zna, nije bio trenutak za razmišljanje o korenima, nikoga za korene tu nije bila briga dok je, tamo malo dalje od tog čardaka, ljudima uzavrela krv u dokazivanju da su njihovi koreni najjači, najdublji, najstariji. Ovde je bilo važno samo to blaženstvo, to uzdizanje od (pri)zemnih stvari, bez ambicije da se dotakne nebo. O tome razmišljam dok s istomišljenicima sedim na smeđjoj i plavoj prostirci, u polju žita.
Razgovaramo tiho da bismo se bolje čuli. Žito se pod nama povija, ali zemlju ne dotičemo, kao što brod koji plovi ne dotiče dno mora: lebdimo na našem letećem ćilimu.
Ko zna koliko bih dugo sa njima ostala, da nisam morala dalje. Napustila sam društvo i ponovo krenula kroz žito. Usput sam ubrala jedan struk, jedan za koji mi se učinilo da se od drugih izdvaja, i s njim u ruci, kao da nosim ubrani cvet koji me je nečim dozvao, uputila sam se ka horizontu. Posle duga hoda, savladao me je umor, te sam odlučila da se odmorim. Ispružila sam se na žitu koje se pokazalo kao meka postelja. Pre nego što sam zaspala, pred očima mi je iskrsla slika, od koje sam u sećanju sačuvala samo fragmente: jednu obrušenu zidinu, zlatnu kupolu Aja Sofije, isečak modrog mora i komad neba. Nekakav izbledeli papir lelujao se na vetru. Dohvatila sam ga da ne odleti i tada mi je u svesti iskrsla jedna rečenica. Onim klasom koji sam držala u ruci brzo sam na papiru zapisala: „I tek kada, mnogo vekova kasnije, neko u Carigradu naiđe na povest Zenona Ate, naš junak oživeće zauvek i u punom sjaju.“
Probudila sam se usred noći. Zakratko sam se upitala ko je Zenon Ata, a onda sam odmahnula rukom: njegovo vreme davno je prošlo ili će doći tek kad vekovi isteknu ili – na tu pomisao naglo skočih – možda rečenica nije slučajno zalutala u naše vreme. Šta da radim? Da otputujem u Istanbul? I šta ću uopšte s tom rečenicom?
U ruci sam stezala klas žita kao da iz njegove suve stabljike hoću da iscedim odgovor.
