Prelepa žena leži na leđima na ravnoj utabanoj zemlji. Namiguje na jedno kestenjasto oko koje liči na pokvaren sat. Gusta kosa joj je raspuštena i pada po jastuku na kom su izvezeni vinogradi. Usne je skupila od slasti kojom kao da se nije osladila čitavih četvrt veka. Oko vrata nosi srebrni krivudavi lanac čije su alke oblika rečnih virova. Na ramenima su joj epolete od sremskih kamenica. Prsi dve identične savršene dojke, da ih ožeže Sunce. Na stomaku joj se vide tragovi rađanja. Ne sakriva ih dlanovima na kojima se vidi dugovečnost. Pod trbuh joj je Pitagora zapisao puteni znak. Bokovi joj se talasaju i trnu. I nožni prsti joj trnu pod udarima severca. Ponekad uzdahne, mada to ne bi smela, kad joj se dugačkom šupljom venom vrate uspomene. Slikar joj namešta pogled ka sebi. Ona zamišljena ćuti, zbijena među mnoštvom strana sveta.
