“Sećanja su nešto najlepše kod ljubavi” (Kristof Hajn, Samo sam svirao tango)
Već godinama ne volim kad nastupi leto,
Njegove u meni praznine rađajuće gluve,
Guše me obnoć teške zagušljive senke,
Danju, sunce jednolično bez nade,
Mutne, neizmerne dubine.
Evo, sad mi se opet vratiše tuge,
Samoće stâre, pustoline duševne,
Nezalečene, razlivene, bolne.
A onda, setih se u krilu mome prekrasne glave njene,
Simonine,
Rêči nežnih, poljubaca strasnih,
Ruku toplih, mekih,
Planova naših, očiju srnastih, zagasitih,
Motivišućeg opojnog nemira.
Slatke sreće jednom doživljene,
Neopisive, neizmerne.
A bolest smrtonosna tog leta je došla iznenada,
Kao oluja strašna nju mi je fizički začas odnela,
Budućnost i veru nam je oduzela,
Mentalno me zauvek povredila,
Nepovratno pomela,
U ambis strmoglavila.
Ne, nimalo ne volim leto,
Žamor na plaži, one glasove bezbrižne,
Parove vesele sebične,
promičući zagrljene.
Kraj vode u mraku odmaklom kao zaboravljeni kamen sedim,
I rasejano slušam talase morske,
U crnu pučinu besciljno gledam,
Ćutim.
Pa onda u knjige uranjam besomučno, u prošlost svetlu, u snove,
Klonim se ljudi, čak i životinja, ptica.
(A za osamljivanje imam spremne dobre izgovore.)
Ne slušam vesti, ne molim se Bogu,
Od svih, od sebe umoran starost prizivam,
I da me napokon usisa nebo,
Nepopravljivo neutešan,
Zloslutne osluškujem zore.
“Da sve traje večno, ništa ne bi bilo vredno”. (Georgi Gospodinov, Fizika tuge)
Zoran R. Tomić
