Ja, Jovana Dišić

Ime i prezime:  Jovana Dišić

Datum i mesto rođenja: 2.avgust 1987, Požarevac

Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: Teško. U današnje vreme gotovo je nemoguće obavljati bilo kakav posao bez telefona, a kada nemamo nikakvog posla, telefonom komuniciramo sa prijateljima, porodicom, jer smo svi raštrkani po belom svetu, a kada ih sve imamo na okupu, onda bismo želeli da napravimo i neku fotografiju, a i za to nam služe telefoni. Ali evo, da zamislimo da je život idealan i da nedelju dana nikome nismo potrebni, da su svi zdravi i bezbedni i da su svi važni poslovi završeni i zaokruženi. Onda – vrlo lako. Naročito ako se nalazimo pored neke vode i zelenila. Još ako se vode razgovori o književnosti ili detaljima života koji bi mogli ući u književnost, nedelju dana bilo bi malo.

Koju osobu najviše cenite: Nisam sigurna da tu postoji hijerarhija. Ljude ili cenim ili ne.

Grad u koji želite ponovo otići: Mnogo je gradova u koje bih se uvek rado vratila, ali pošto poslednih godina vapim za kvalitetnim snom – Merano. To je grad na samom severu Italije, u oblasti visokih Alpa (Južni Tirol). Bila sam tamo pre skoro petnaest godina, spletom okolnosti. Naša dijaspora, koja je tamo brojna, organizovala je gostovanja kulturno-umetničkih društava iz Srbije, pa sam i ja bila pozvana sa jednim od tih društava. Na mene je najveći utisak ostavila neobična vegetacija – kombinacija mediteranske i alpske. U isto vreme gledate u borove, vinograde, ali i palme, bambuse, eukaliptuse, agave… Verovatno je zbog toga i vazduh tako dobar za spavanje. Nažalost, prenoćili smo samo jednu noć, pa bih se rado vratiila na više dana. Provodila bih te dane u šetnji po gradu, uveče bih pila vino (koje je, ako se dobro sećam, vrhunsko) i – spavala.

Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Supa! Pileća, juneća ili od povrća, sa domaćim rezancima.

Kome najviše verujete: Svom ocu.

Gde se najbolje odmorite: Odgovor na ovo pitanje javiću naknadno, ako ikad naučim da se odmaram.

Najbolji dan u životu: Mislim da je opasno imati najbolji dan u životu, jer je onda svaki drugi dan nakon njega – manje dobar. Slično mislim i o idealizovanju nekih životnih perioda. Šta nas onda tek čeka? Čemu onda kretanje napred ako je najbolje iza nas?

Poslednja laž na koju ste naseli: „Moram da stanem, neću počinjati ništa novo ni ove ni sledeće godine“, rekla sam i poverovala. Nije prošlo nedelju dana, upisala sam doktorske studije. Zanimljivo je da niko od mojih prijatelja nije poverovao u laž, samo su čekali da samu sebe demantujem.

Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Budući da preko društvenih mreža komuniciram sa mnogim dragim ljudima, a vodim i profile biblioteke u kojoj radim, a onda još malo (što ispadne mnogo) „samo da nešto pogledam“ – zaista previše. Krajnje je vreme za neki digitalni detoks, ako se to tako kaže. Osećam da sam preterala.

Najlepši poklon koji ste dobili: Moram priznati da oduvek volim poklone, naročito one u kojima se vidi da vas osoba dobro poznaje. Sa druge strane, postoje ljudi koji su prosto talentovani za poklanjanje. Imam sreću da u životu imam nekoliko takvih prijatelja.

Omiljena životinja: Mačka. Volim njihovu samostalnost i svojeglavost. I to što uvek izgledaju kao da one tolerišu naše prisustvo, a ne obratno.

Omiljeni muzičar ili bend: Kada smo bili osnovna škola, pa popunjavali leksikone, bilo je lakše odgovoriti na ovakva pitanja. Sve je bilo mnogo jednostavnije. Ono što trenutno najviše slušaš, to ti je omiljeno. Živiš i opredeljuješ se u trenutku. Sada mi je to ravno nemogućem. Sve zavisi od raspoloženja, od prilike. Muzika je oduvek veliki deo mog života i ne bih mogla da se opredelim ni za jedan žanr, a kamoli za jednog muzičara. Ali evo, igre radi, nedavno sam se zarazila pesmom Ivane Peters sa naslovom „Reci“. Ivanu volim da slušam još otkako je bila u grupi Tap 011, još više dok je bila u Negativu, jer je to bliže mom senzibilitetu. Njen glas me prati od detinjstva, i uvek sam najviše volela da pevam pesme koje je ona otpevala.

Omiljeni pisac: „Bojim se čoveka koji je pročitao samo jednu knjigu.“ Možda se treba bojati pisaca koji imaju omiljenog pisca? Šalu na stranu, nemoguće mi je da odgovorim na ovo pitanje. Nedavno me je prijatelj zamolio da za njegov portal izdvojim pet omiljenih klasika. Pojma nemam kako ću to da izvedem.

Poslednja knjiga koju ste pročitali: „Ranjav i željan“ Roberta Hodela, o Bori Stankoviću.

Omiljeni filmski lik: Na koga god pomislim, ispostavlja se da je zapravo književni lik više ili manje uspešno preveden u film. Pokušavam da se setim nekog isključivo filmskog. Na primer, Amelija Pulen mi je uvek bila simpatična.

Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Svetsko prvenstvo u košarci u Indijanapolisu 2002. godine, zapravo njegova četvrtina finala, kada smo za tri poena razlike pobedili Amerikance na njihovom terenu. Sećam se da sam ustala u neke sitne sate da bih gledala tu utakmicu i da je bilo jako teško kontrolisati se da ne vičem usred noći i time probudim celu kuću. Kasnije smo osvojili zlato, ali ta pobeda je bila važna ne samo zbog sporta.

Tim za koji navijate: Kao dete sam navijala za Partizan, jer je tata navijao za Partizan. I celo moje tadašnje društvo, zapravo. Ali nikad nisam pratila klupski sport. Uvek sam navijala za reprezentaciju, kao i sada. Doduše, sada izbegavam da gledam utakmice, previše se uključim i unesem, a nisam sigurna da to moji živci mogu da podnesu.  

Omiljena narodna izreka: Moja baba je imala vrlo slikovitu verziju izreke prekorela koza ovcu: pridržʼ mi, majko, kopilče, da se podsmeʼnem drugama.

Koje pitanje najviše mrzite: Kako si?

Vaša najveća nada: Da se sve što radim i na šta se trošim poslednjih godina neće pokazati kao suvišno.