Svakad si mi bila nekako daleko, nedostižna,
Pomalo strana, bezmalo ravnodušna.
Mentalno uz Tebe bejah ne i u Tvom mladalačkom dahu
U iskričavom duhu, nikada u zajedničkom vapijućem uzdahu.
Hteo jesam, smeo nisam.
Gledao sam Te, pratio, čuvao od sebe ili za sebe, onomad ne znadoh zašto.
Čas sâma, čas okružena drugaricama, momcima.
Slutio sam, tuđim zagrljajima i poljupcima.
Brinuo bezmerno, maštao, sanjao Te često,
Pažljiviji od senke, pisma ti sastavljao,
Onako zbunjen, lud, ne i slao.
Tvoju tačnu adresu, tamo negde kod onih paviljona blizu Cvijićeve,
Od uzbuđenja načisto sam zaboravio.
Primećivala me izgleda nisi, da li si makar slutila da Te moje sopstvo u srcu greje?
Platonski u maštanjima mazi, u duši želi neobjašnjivo, neobuzdano.
(A i plašio sam se da ne pokvarim bajku, da ne uzmemirim tu Sarajku Ilidžanku.)
Pomamnu, svu oblu, tek razbokorenu, veselu, stasitu devojku,
Iz rodnog grada odseljenu, dražesnu Bosanku.
Jedne jadranske zime na ekskurziji zatekoh je na Hvaru usput,
Vragolasto je vodila kolo na podijumu pevajući,
Plesala originalno i pila do besvesti,
Morem zatalasanim zanesena.
Prvi put sam je tada zapazio, sebično prisvojio fantazmagorično,
U riznicu najređih dragocenosti pohranio.
I nisam je iz srca izbrisao,
Iz dubine džepova varljive svesti.
Jer samo neostvarene ljubavi traju,
One su najjače, opojne, naročito one jednostrane, verne.
Nevine su, neuporedive, tajne.
I nikad se ne gase, kao svetionik uspravno stoje, plamene.
Retko smo se kasnije u Beogradu viđali, jedino u prolazu, a ni reč razmenili.
Gledao sam je iz prikrajka, užarenim pogledom, strasno: njene atletske noge, obično bose, farmerke pripijene, majice jednobojne, pastelne,
Kosu uvis podignutu, prkosnu,
Kožu meku pamuka finog, ruke razigrane.
Oči kao od uglja sjajnoga, izražajne crte lica penasto belog,
Trepavice koje svojom gustinom mame,
Tanke obrve blagih lukova
Njene pravilne zube krupne,
Blještave, malo povijenene usne zagasitorumenog vina,
Zavodljiva linija neposlušnih prsa i skladnih kukova.
Osluškivao sam intonaciju njenoga glasa, u mojim venama zadržan šapat
Analogija raja, raskošna senzacija,
Moja dugovremena opsesija.
Sada je samo prah.
Saznadoh da u prestonici geografiju studira, raspored u fakultetskoj auli pročitah.
Te se s nostalgijom Lazarele Đorđa Marjanovića setih, starog hita namah.
Ponekad sam se s njom užurbanom na Studentskom trgu mimoilazio,
Čekao na klupi da je vidim u onom parku pored
I u čuvenoj menzi u Đušinoj mesečno bar jedared.
Ime joj beše milo – Alina, korena hercegovačkih starih, slavnih Festića.
Od kada je diplomirala ne zna se kuda je i s kim otišla.
Da li je dobro, zadovoljna, srećna?
Da li se možda u voljenu Bosnu vratila svoju?
Onako ponosna, nasmejana, markatna, poletna?
A rado bih Alinu negde da sretnem, da poverim joj šta sam godinama za nju krijući osećao.
Da se upoznamo najzad, danas kada sa životom skoro pomiren ostah, prezreo.
Bledilo sve više osvaja, u grudima steže, guši i u bezdan kao da sve me vuče,
Rasplet je zagonetka teška te nikad započete priče,
Samosvojne, suptilne, nežne, samo nagoveštene,
Vrišteći čedne i čudno lepe,
Dok pokidana mreža prazna je, a u meni nanizane do bola slike razapete.
