Ne, ovo ipak ne može istina biti,
Jer ona zapravo i ne postoji,
Samo nečije oči setne i moje suze,
Lažne jutarnje rose.
Koje neznano kud nas nezaustavljivo vuku.
Nikad je zapravo uvek,
Napisah davno jednom, tada mislih tako,
Sada to zasigurno znam.
A sreća je, ako i pojavi se, tek tren,
katkad čini se da neće proći,
Kao da vremenu možemo uteći,
Bremenu Pirovih pobeda i poraza,
I silama mračnim koje nosimo u sebi.
Život je gubitaka zbir, predasi između njih nisu katarza,
U noćima mesečine varljive,
Koja pobeli, u zori iščezne
Kad svane.
I započne dan, a i on će zgasnuti,
U kojem će mnoge od nas zemlja primiti,
Pokriti,
Samo retke među odabranima pamtiti.
Pa gledamo reku, vodu iz koje nekada smo nastali,
U koju uskoro ćemo se vratiti,
Umorni, uglavnom nezadovoljni,
Sveli.
Šta u tečnosti toj tajanstvenoj osim prolaznosti ima?
Naš lik neveseli, trošni,
Mnoge nade izneverene,
Snovi ludi, neostvareni,
Ljubavi koje tô nisu bile,
Pa matica jaka odnosi misli i čežnje naše,
Mnoge nedovršene priče,
Ne dirajući jedino u korov zarasle grobove.
Dok tuge stvarne, trajajuće pritiskaju,
Bole,
Razdiru, tuku,
Ka suštini nas, ka središtu nepoznatom povlače dalekom,
Neprozirno duboko,
Dole.
I onda počinje kiša taloga prljavog,
Da potopi stvarnost,
Da otkrije, naglasi prazninu,
Da nam zakloni, sakrije zvezde i sunce,
Čak i umišljeno pastelno nebo modro,
Ali, začudo, suve su joj kapi,
Kao trag peska, magle guste
Iglice beživotne, oštre
Olakšanje ne donose,
Već naporotiv, težinu i talase žuči,
Pritiskaju nas, lome,
A vetar nemilosredni na naglo iskrsle baca nas stene,
U beskrajno more čudovišta i zâla,
Neprekidnih udaraca i mûka,
Šunjajućih zlokobnih prilika,
Mutnih obrisa, nepravilnih oblika, ružnih slika
Poništavajući i nas i naše uspomene.
Zoran R. Tomić
