pozorišna kritika: Strahovi i rođenja

Lavina, autor Tundžer Džudženolu, reditelj Stevan Bodroža, Regionalno pozorište – Puls teatar

Predstava Lavina donela je 92 minuta duboke napetosti i euforiju starog i uvek novog otkrića – život je pobednik! Još jednom se pokazalo da se tek u dobrom dramskom tekstu glumac oseća kao riba u vodi, a reditelj ima priliku da se razigra simbolima.

Džudženoluov tekst u ravni poente komunicira sa jednom od najboljih novela koje je iznedrio XX vek – Beli oblak Džingis-kana od Ajtmatova. Naime, željan osvajanja, mongolski vladar je zabranio vođenje ljubavi i jedan zaljubljeni par nije mogao, ili nije želeo, obuzdati snagu svoje prirode. Kada se dete rodi, neko će prokazati novi život i sukobiti to novorođenče, najslabijeg čoveka na svetu, sa najjačim čovekom na svetu – Džingis-kanom koji je pokorio zemlje i narode. Neću otkrivati ishod te bitke, jer želim užitak čitaocima koji se još uvek nisu suočili sa tom genijalom novelom, ali sam večeras, tokom gledanja Lavine, jasno video kako jedna te ista tema varira u dva teksta sa istim ishodom.

Maloborojna zajednica u planinskom selu živi u strahu od lavine. Postoji kontrola govora. Tokom većeg dela godine stanovnici nemaju pravo da se glasno nasmeju, nemaju pravo na svadbe, utišavaju svaku reč, nemaju pravo ni na porođaj. U selu živi sećanje na kazne koje su nekada izrečene, a jedna trudnica sa strahom nosi plod, jer ako se rodi pre vremena predviđenog i određenog – to može značiti smrt.

Drama u osnovi pokreće misli o slobodi čovekovog izbora, slobodi govora, ukorenjenosti zablude i totalnoj kontroli, ali i pitanje žrtvovanja pojedinca i strah od uništenja zajednice. Kroz redove se protinju strahovi velikog broja ljudi: strah od smrti, strah od reči i kolektivni grč koji prati želju za trajanjem.

Ova drama nije pobuna protiv tradicionalizma, jer svaki segment tradicionalnog ne mora biti negativan, pre bih Lavinu nazvao pobunom protiv ograničavanja slobode, naročito slobode govora, a ta sloboda oplođava slobodu misli koja bez slobode govora nema smisao. Drama nije lokalna, pripada celom svetu i svim vremenima.

Kontrolori pravila (nepisanog ili pisanog zakona) imaju potrebu da kontrolišu tela i umove, kalendar i događaje. Kontrolisano je svako delanje.

Prostorija u kojoj borave žitelji puna je stabala i ta stabla asociraju me na jednu pesmu čuvene rumunske pesnikinje Ane Blandijane. Ona je, sada već daleke, 1984. objavila pesmu Ja verujem u kojoj tvrdi da su Rumuni biljni narod. Ko je ikada video drvo da se buni? zapitala se Blandijana, tada, nezadovoljna komunistirčkim režimom, a ta kratka pesma je bila dovoljna da vlasti zabrane časopis Amfiteatru. Dakle, pohvale za scenografiju! Ljudi među stablima – kao da su presađeni kod znaka koji određuje njihovu statičnost.

Jasno je da su sve deonice dobro sinhronizovane, a glumci su uživali u igri, vešto su prema publici emitovali energiju teksta. Ne samo da su igrali pokretima i rečima. Videlo se kako deset glumaca igra očima, u svakom trenutku učestvuju u svim zakonitostima usklađivanja fabule sa materijalnim, zvučnim i duhovnim segmentima drame.

Na sceni je prisutan taj nevidljivi strah o kojem se ne govori i upravo to prisustvo nevidljivog, glavno je dostignuće predstave. Pored straha, tu je i glad koja se više očituje u očima nego u halapljivom jedenju. Gledalac ima prilike da uči kroz fundamentalno pitanje – kako nahraniti sitog čoveka?

Očigledna je rediteljeva posvećenost detaljima, jer u svakom trenutku svaki lik se drži za nit lične preokupacije i za nit opšte tragedije. To se najbolje vidi kod trudnice, jer, prirodno, ta uloga je glumici ponudila priliku da objedini dve pažnje.

A muzika! To nije priča za sebe, to je priča radi priče! Izbor muzike verno prati deonice u kojima su note upotrebjene. Posebno su upečatljive desne dirke klavira koje pojačavaju visoku napetost.

Gledalac ima prilike da vidi dva rođenja. Novi život i rođenje odraslog čoveka koji donosi odluku da donosi životne odluke. I baš tada je najsnažniji!

Mišljenja sam da bi, za naredna izvođenja, trebalo korigovati jednu rečenicu inače izvrsnog prevoda. Kada starica pita: Šta to tebe interesuje? Mislim da bi prikladnije bilo, zbog njenih godina i ambijenta, upotrebiti pitanje: Šta to tebe briga?

Hvaleći predstavu, trudio sam se da ne otkrijem sve njene lepote, jer treba pogledati Lavinu, izvrsnu koprodukciju novopazarskog Regionalnog pozorišta i lazarevačkog Puls teatra.

Vreme je da završim tekst, jer bole me šake. Ne od tastature. Od aplauza.

Enes Halilović